"Maštam da odem na odmor u Vuhan"

Jasan rasistički element histerije zbog novog koronavirusa – Slavoj Zizek. Pogled iz niskog ugla na most preko reke u Vuhanu, Kini

Slavoj Žižek
Slavoj Žižek, Foto: screenshoot/Youtube

Neki od nas, uključujući mene, potajno bi voleli da budu u kineskom Vuhanu, proživljavajući stvarni, postapokaliptični film. Prazne ulice grada pružaju sliku nekonzumerističkog sveta koji je u miru sa samim sobom.

Koronavirus je svuda u vestima, a ja se ne pravim da sam medicinski specijalista, ali želim da postavim pitanje: gde se završavaju činjenice i gde počinje ideologija?

Prva očigledna enigma: Postoje daleko gore epidemije, pa zašto postoji takva opsednutost ovom kad hiljade ljudi svakodnevno umiru od drugih zaraznih bolesti?

Naravno, ekstremni slučaj je pandemija gripa 1918-1920, poznata kao španski grip, za koji se procenjuje da je ubio najmanje 50 miliona ljudi. Otprilike za ovo vreme, grip je zarazio 15 miliona Amerikanaca: najmanje 140,000 ljudi je hospitalizovano, a više od 8,200 ljudi je umrlo samo ove sezone.

Vuhan pijaca
Vuhan pijaca, Foto: youtube

Čini se da je rasistička paranoja ovde očigledno na delu - setite se svih fantazija o kineskim ženama u Vuhanu kako deru kožu sa živih zmija i piju supu od šišmiša. Dok je u stvari veliki kineski grad verovatno jedno od najsigurnijih mesta na svetu.

Ali na delu postoji dublji paradoks: što je više naš svet povezan, to više lokalna katastrofa može izazvati globalni strah i na kraju katastrofu.

U proleće 2010. godine oblak manje erupcije vulkana na Islandu zaustavio je aviosaobraćaj nad većim delom Evrope - podsetnik kako, bez obzira na sve svoje sposobnosti transformacije prirode, čovečanstvo ostaje samo još jedna živa vrsta na planeti Zemlji.

Katastrofalan socio-ekonomski uticaj jednog tako malog događaja nastaje usled našeg tehnološkog razvoja (avioprevoza). Pre jednog veka, takva erupcija prošla bi nezapaženo.

Tehnološki razvoj nas čini više nezavisnim od prirode i istovremeno, na različitom nivou, da više zavisimo od hirova prirode. A isto važi i za širenje koronavirusa - da se to dogodilo pre reformi Denga Sjaopinga, verovatno ne bismo ni čuli za to.

Uzimamo toljage u ruke

Pa kako ćemo se boriti protiv virusa kad se on samo umnožova kao čudan nevidljivi oblik parazitskog života, a njegov precizan mehanizam ostaje u osnovi nepoznat? Upravo taj nedostatak znanja izaziva paniku. Šta ako virus mutira na nepredvidiv način i pokrene pravu globalnu katastrofu?

Kina, koronavirus
Kina, koronavirus, Foto: Tanjug/AP

Ovo je moja privatna paranoja: Da li je razlog zbog kojeg vlasti pokazuju paniku, jer znaju (ili bar sumnjaju) nešto o mogućim mutacijama koje ne žele da objave u javnosti da bi izbegle zbrku i nemire u javnosti? Jer su stvarni efekti, do sada, bili relativno skromni. Jedno je sigurno: izolacija i dodatni karantini neće uraditi ono što očekuju.

Potrebna je potpuna bezuslovna solidarnost i globalno koordiniran odgovor, novi oblik onoga što se nekada zvalo komunizam. Ako ne usmerimo svoje napore u tom pravcu, danas je Vuhan možda slika grada naše budućnosti.

Mnoge distopije su zamišljale sličnu sudbinu. Uglavnom ostajemo kod kuće, radimo za računarom, komuniciramo putem videokonferencija, radimo na mašini u uglu naše kućne kancelarije, povremeno masturbiramo ispred ekrana na kojem je prikazan seks i dobijamo hranu isporukom.

Odmor u Vuhanu

Postoji, međutim, neočekivana emancipatorska perspektiva skrivena u ovoj viziji iz noćne more. Moram priznati da sam tokom poslednjih nekoliko dana maštao o poseti Vuhanu.

Zar napola napuštene ulice u megalopolisu - obično živahna urbana središta koja sad liče na grad duhova, prodavnice sa otvorenim vratima i bez kupaca, samo usamljeni šetač ili automobil ovde i tamo, pojedinci sa belim maskama - ne pružaju sliku ne-konzumerističkog svet kako je u miru sa samim sobom?

Kina, koronavirus
Kina, koronavirus, Foto: Tanjug/AP

Melanholična lepota praznih avenija Šangaja ili Hong Konga me podseća na neke stare postapokaliptične filmove poput 'Na plaži', koji prikazuju grad sa većinom stanovnika koji su zbrisani - nema velikih spektakularnih razaranja, samo svet tamo koji više nije spreman za nas, koji nas ne čeka, ne gleda.

Čak i bele maske koje je nosilo nekoliko ljudi koji hodaju okolo pružaju dobrodošlu anonimnost i oslobađanje od društvenog pritiska radi prepoznavanja.

Mnogi od nas se sećaju čuvenog zaključka studentskog situacionističkog manifesta iz 1966. godine: 'Vivre sans temps mort, jouir sans entraves' - živeti bez mrtvog vremena, uživati bez prepreka.

Ako su nas Frojd i Lakan išta naučili, to je da je ova formula - vrhovni slučaj zabrane superega, jer je, kao što je Lakan prikladno pokazao, superego u svojoj osnovi pozitivna zabrana u kojoj se uživa, a ne negativan čin zabrane nečega - recept za katastrofu. Poriv da ispunimo svaki trenutak koji nam je dodeljen intenzivnim angažmanom neizbežno završava u zagušujućoj monotoniji.

Mrtvo vreme - trenuci povlačenja, onoga što su stari mističari zvali Gelassenheit, oslobađanje - su presudni za revitalizaciju našeg životnog iskustva. I, možda se možemo nadati da će nenamerna posledica koronavirusa u kineskim gradovima biti da će neki ljudi bar iskoristiti svoje mrtvo vreme da budu oslobođeni od napornih aktivnosti i razmisle o (be)smislu svog problema.

Potpuno sam svestan opasnosti kojom se suočavam s objavljivanjem ovih svojih misli - zar ne sudelujem u novoj verziji pripisivanja patnjama žrtava nekog dubljeg autentičnog uvida iz mog sigurnog spoljnog položaja i na taj način cinično legitimiram njihovu patnju?

Rasistički prizvuci

Kada se maskirani građanin Vuhana šeta okolo tražeći lekove ili hranu, definitivno nema anti-konzumerističkih misli u njegovom ili njenom umu - samo panika, bes i strah. Moja molba je samo da čak i užasni događaji mogu imati nepredvidive pozitivne posledice.

Karlo Ginzburg predložio je ideju da vas je sramota svoje zemlju, a ne ljubav prema njoj, možda istinski znak pripadnosti njoj.

Možda će neki Izraelci skupiti hrabrosti da osete sramotu zbog Netanjahua i Trampove politike sprovedene u njihovo ime - ne, naravno, u smislu sramote da su Jevreji. Naprotiv, osećaj sramote zbog postupaka na zapadnoj obali u vezi sa najdragocenijom zaostavštinom samog judaizma.

Koronavirus
Koronavirus, Foto: Tanjug/AP

Možda bi neki Britanci takođe trebali biti dovoljno iskreni da bi se osramotili zbog ideološkog sna koji im je doneo Bregzit. Ali za stanovnike Vuhana, nije vreme da osećaju stid i stigmu, već je vreme da prikupe hrabrost i strpljivo istraju u svojoj borbi.

Ako je bilo ljudi u Kini koji su pokušali da umanje epidemije, oni bi se trebali stideti baš kao i oni sovjetski funkcioneri u okolini Černobila koji su javno tvrdili da nema opasnosti dok bi odmah evakuisali svoje porodice. Ili kao što su to trebali vrhovni menadžeri koji javno negiraju globalno zagrevanje, ali već kupuju kuće na Novom Zelandu ili grade bunkere za preživljavanje u stenovitim planinama.

Možda će javno negodovanje prema takvom navodnom dvoličnom ponašanju (koje već prisiljava vlasti da obećavaju transparentnost) stvoriti još jedan nenamerni pozitivni politički razvoj u Kini.

Ali oni koji stvarno trebali da se stide smo svi mi širom sveta koji samo razmišljamo kako da stavimo Kineze u karantin.

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi