"Moram ići dole, moram da se odvojim...": Od ovih ispovesti se ledi krv u žilama!

Šta tačno, i zašto nešto govore ljudi pred svoju smrt. Šta po tom pitanju kaže biologija, antropologija i lingvistika. Jesu li famozne "poslednje" reči nešto što se može nagovestiti. Time se u svojoj knjizi bavi i Lisa Smart koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu "Words on the Threshold".

U toj knjizi, između ostalog, spominje i kako je njen otac, Mort Felix podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen od bolova i lekova protiv raka, lebdeo između "ovog" i "onog" sveta. Zapisivanje njegovih "brbljanja", kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše The Atlantic.

"Dosta. Hvala, i volim te i dosta", rekao je supruzi Susan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog.

Taj klinički psiholog puno je govorio pre smrti, ali malo toga se do kraja moglo razumeti. "Ima toliko toga u patnji" , govorio je.

"Spustite me odavde, rekao bi drugi put", a halucinirao je i priviđali su mu se anđeli, te je tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.

On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Smartt zapisala, pokušavajući da pronađe određenu matricu. Nije to jedna od onih romantičnih sabranih "poslednjih reči" od Cezara nadalje, već antropološka studija o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu.

Ideja je proučiti "psihičko stanje točno pre smrti". Time se bavio i antropolog Arthur MacDonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija spram njihovih okupacija (političari, filozofi, pesnici...) i zaključio kako "ljudi bliski vojnim zanimanjima" imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su "škrti" na riječima.

Nemački naučnik Karl Guthke u svojoj knjizi "Last Words" kaže kako je MacDonald pokušao da kvantifikuje zadatke. O komunikaciji pre smrti knjige su napisale i medicinske sestre Maggie Callanan i Patricia Kelley, i to 1992. "Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško govoriti, ili su izgubili svest, mogu čuti. Sluh je posljednje čulo koje se gasi", stoji u njihovoj knjizi.

Posljednje reči George Busha Sr. bile su "volim i ja tebe", kao odgovor na rečenicu "volim te" koju mu je rekao sin, George Bush Jr. U članku iz septembra u nemačkom magazinu Der Spiegel - lekari su otkrili koliko ljudi u trenutcima smrti manito psuje, ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku doziva majku.

Delirium, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe. Najčešće se spominje "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo".

Mnogo znamo, piše Atlantic, o počecima govora od utrobe nadalje, ali sam je kraj i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smartt započela saradnju sa psihijatrom Raymondom Moodyjem Jr. koji se bavi iskustvima sa samog "ruba smrti", te je 1975. napisao hit-knjigu "Life After Life".

Zajedno su napravili i Final Words Project, website koji se bavi životom, smrću, svesnosti i lingvistikom. Uvek kao primer Smartt tu navodi svoga oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu).

"Moram ići dole, moram da se odvojim", kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Felix i brojeve, te pokret, dok su neki drugi umirući, piše Smartt, pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće...