Iranski general proglašen za sveca i mučenika! Već ga slikaju pored Huseina i Alija! (FOTO)

Još od brutalnog ubistva Muamera Gadafija 2011. godine nijedno smaknuće nije toliko potreslo svet kao atentat na iranskog generala Kasema Suleimanija pre nešto više od dana od strane američkih vazdušnih snaga. I Gadafi je de-facto stradao od američke ruke, no na njega su poslali besne pse pred ruševinama Sirta da ga rastrgnu, a snimak tog neljudskog čina obišao je svet.

Ipak, Suleimanija su odlučili da likvidiraju direktno, ali s visine, vazdušnim napadom na njegov automobil u blizini bagdadskog aerodroma. Moglo se danima nagađati i tapkati po konfuziji, da se htelo, ali ne - već iste noći SAD su se "pohvalie" ovom likvidacijom i preuzele odgovornost.

Radikalne zamene teza u politici nisu ništa novo, ali američki predsednik Donald Tramp, koji je lično odobrio ovaj atentat, nadmašio je i samog sebe po tom pitanju kada je sinoć poručio kako je ubistvom Suleimanija uklonjen "najveći terorista na svetu". Možda Tramp i njegova administracija veruju da još uvek živimo u vremenu kada će javnost "pre poverovati u veliku nego u malu laž", no to mu ovog puta neće proći.

General Sulejmani je život proveo boreći se protiv terorizma - onog terorizma na koji prvo pomislimo kada čujemo tu reč. Terorizma koji se zabije putničkim avionima u World Trade Center tornjeve u Njujorku, terorizma koji odrubljuje glave zarobljenim civilima, terorizma koji je zadnjih godina poharao velike delove Iraka i Sirije i dalje pustoši svetom (danas naročito na prostoru zapadne Afrike i Sahela).

Ne, Tramp neće uspeti da pretvori ubijenog generala Suleimanija u "teroristu", ali ga je ovim ubistvom već pretvorio u nešto drugo - u mučenika, u heroja kojeg će sada pamtiti celi Bliski istok, heroja kakvog Iran možda nikada do sada nije ni imao. Tramp je generala Suleimanija, za kojeg su do sada izvan Bliskog istoka čuli tek oni koji se bave geopolitikom, učinio besmrtnom ikonom - "dao" je Iranu nešto od neprocenjive vrednosti, njihovog "Če Gevaru".

Ubiti čoveka je lako. To je konstatovao i "originalni" Ernesto Če Gevara kada su ga u Boliviji 1967. pogubili CIA-ini poslušnici. "Pucaj kukavico, ubićeš samo čoveka", rekao je slavni argentinski revolucionar pred smrt. Time je od čoveka postao mit, a mitovi se ne mogu ubiti. Nema tog oružja. Nema te propagande koja je u stanju do kraja da eliminiše mit kada se on, naročito u ovakvim situacijama, stvori kao zemljotres koji večno podrhtava.

General Kasem Sulejmani bio je jedan od onih vojnih zapovednika koji su živeli bez straha. To je potvrdio još za vreme Iračko-iranskog rata 80-ih godina, a naročito zadnjih godina za vreme borbe protiv terorizma i ekstremizma u Iraku i Siriji. Bio je jedan od onih generala kakvi se više ne susreću, a njega su sreli mnogi.

Na svakoj liniji fronta - Iračani, Sirijci, Arapi, Kurdi... mnogi su imali čast lično da vide generala Suleimanija jer on je dolazio do njih. Izgledalo je gotovo suludo kroz sve te godine viđati ga po pustinjama, brežuljcima, malim ukopanim uporištima - njega, s njegovim rangom. Jer bio je dve decenije zapovednik najelitnije iranske jedinice, Kuds snaga iz redova Iranske revolucionarne garde.

Zbog činjenice da je uvek želeo da bude prisutan na terenu, tamo gde se borba vidi, čuje i oseća u vazduhu, mogao je, realno gledajući, već bezbroj puta poginuti. Mogao je poginuti i na neki ne nužno "mučenički" način, mogao je vozilom naleteti na minu, mogao ga je ubiti neki infiltrirani ekstremista, mogao je skončati na razne načine. Ali nije.

Skončao je kao žrtva jednog perfidnog atentata od strane sile koja je već odavno uništila svu svoju reputaciju na drevnom Bliskom istoku. Čak i nominalni saveznici SAD-a u muslimanskom svetu to jesu iz striktno oportunističkih razloga i Vašington se sve više mora pomučiti oko toga da isti ne "skliznu" u naručje Kini, Rusiji ili jednostavno dalje od njih.

Sulejmani je zasigurno znao da uvek može postati meta, da mu svaki dan može biti poslednji, zato se i nije krio negde daleko od stvarnosti već se predao istoj i nju podredio sebi. Ako mu je bilo do besmrtnosti, one koja će večno biti u službi njegove domovine koju je voleo, onda ju je i dobio. A ta njegova domovina već je očajno trebala heroja. I imajući u vidu celi njegov put, to je mogao biti samo on.

Zadnjih meseci svedočili smo popriličnim krizama u Iranu. Ove jeseni buknuli su veliki anti-vladini protesti koji su prerasli u pobunu i žestoki sukob između demonstranata i snaga bezbednosti. Nema sumnje da je ovaj pokušaj ustanka brutalno ugušen u krvi, da se mrtvi verovatno broje u stotinama. Bez obzira šta iz Teherana pričali da je ustanak "podstaknut iz inostranstva", čak i da jeste, on nam je otkrio nešto.

Ako i jeste podržan nije da su iranski spoljni neprijatelji tek sada došli na ideju da bi mogli da podstaknu internu pobunu u Iranu - ta ideja je uvek postojala. Činjenica je da je ovo bio najveći interni sukob u Iranu još od pobede Iranske revolucije 1979. govori nam puno o situaciji u kojoj se Iran našao, do koje mere je i Trampov pritisak sankcijama uticao na to.

U isto vreme anti-vladini protesti u susednom Iraku počeli su da dobijaju izraženi anti-iranski element, a Irak je zemlja koja je za Iran od esencijalne geopolitičke važnosti - Irak je temelj mosta "osovine otpora" koji se preko Irana proteže sve do Mediterana. Iran, kao zemlja koja se nalazi pod ogromnim pritiskom još od 1979. (zapravo još i ranije, još od 1953. kada je američka CIA orkestrirala rušenje demokratski izabranog iranskog premijera Mohamada Mosadeka), mora održavati svoj regionalni uticaj na sve načine jer on osigurava egzistenciju.

Kada i ako se iranski uticaj povuče do iranskih granica odmah im preti sudbina Libije, Iraka i Sirije.

Izgubiti uticaj u Iraku za Iran znači izložiti se skorašnjoj agresiji. Prisutnošću u Iraku direktno mogu da održavaju svoju prisutnost u Siriji, Libanu, Pojasu Gaze... odnosno kroz celu deonicu tzv. "Osovine otpora". Zašto je to toliko bitno po Iran? Zato jer u slučaju da zaista budu napadnuti, bilo od strane SAD, Izraela ili neke treće zemlje, mogu "zapaliti" celi ovaj ogroman prostor i pucati iz sveg oružja, a to je nešto čega se pribojava čak i vojno moćni SAD.

Sve u svemu, govorili smo o anti-vladinim protestima u Iraku ove jeseni. Buknuli su početkom oktobra, kao pokret koji je oštro odbacivao kompletnu političku klasu, zajedno s američkim, ali i iranskim uticajem (iako je reč mahom o šiitskim demonstrantima).

Naravno, valja razumeti i mlade Iračane i njihovu želju za slobodom, sve ove geopolitičke stvarnosti pretvaraju ih u žrtve jednog sukoba, a njihovu zemlju u arenu konflikta SAD i Irana putem posrednika. Svi potezi imaju posledice i na kraju idu nekome na ruku, a kada su gnevni irački demonstranti krajem novembra prošle godine spalili gotovo do temelja iranski konzulat u južnom gradu Nadžafu, činilo se da je iranski uticaj u Iraku pao na vrlo nisku lestvicu.

I u tom haosu, kada se iranska vlast suočavala s ogromnim izazovima iznutra i spolja, ubijen je general Kasem Sulejmani. I njegovom smrću možda se sve preokrene. Jer sada ponovo imamo proteste, kako u Iranu tako i u Iraku. Ali Iranom sada stotine hiljada ljudi marširaju noseći njegove slike zajedno sa slikama ajatolaha, bivšeg (Homeinija) i sadašnjeg (Hamneija).

Ne može se reći sa sigurnošću, ali može se nagađati, da među onima koji su juče marširali Teheranom i tražili osvetu za ubijenog generala ima i onih koji su pre svega mesec dana priželjkivali konačni pad iranske teokratske vlasti. Psihološki aspekt spoljnog i "zajedničkog neprijatelja" ne može se potceniti, a isti sada itekako dobro dolazi Iranu.

Nije tajna ni to da je sama iranska vladajuća struktura bila takođe razedinjena. Tvrdolinijaši nikada nisu podržavali nuklearni sporazum koji je postignut 2015. (iz kojeg se Tramp povukao 2018.), ključao je ispod površine jaz između njih i umerenih političkih snaga u Iranu, a takvo stanje moglo je na kraju da ugrozi i samu Iransku revoluciju. Spoljna pretnja ih je uvek spajala, a sada naročito.

Čak i u susednom Iraku, gde su razmirice između raznih šiitskih paravojnih i drugih grupa postajale sve vidljivije, sada odjednom vlada retko viđeni konsenzus - svi žele jedno: potpuni odlazak američke vojske iz Iraka.

Sutra će se u Bagdadu održati vanredna sednica iračkog parlamenta na kojoj će se glasati o zahtevu za potpunim povlačenjem američke vojske iz Iraka. Tu i dalje postoje frakcije koje će biti protiv toga, ali zahtev bi mogao da prođe. U isto vreme šiitske paravojne snage poručuju da ako SAD tada odbiju da napuste Irak, onda su spremni i na vojni sukob kako bi ih izbacili iz zemlje.

O tome šta bi SAD napravile u takvom slučaju postoje različita mišljenja - neki smatraju da je to zapravo scenario koji Tramp priželjkuje kako bi u izbornoj godini rekao "evo, vraćam našu vojsku kući". Drugi pak smatraju kako američka "duboka država" takav scenario neće dopustiti (činjenica jeste da vojni avioni upravo lete prema regiji, mahom prema Kuvajtu, sa hiljadama dodatnih američkih vojnika).

U svakom slučaju, ako se ova kriza zaista završi američkim odlaskom iz Iraka, bila bi to velika pobeda za Iran, kao i scenario kojeg se užasavaju zemlje poput Saudijske Arabije i Izraela.

Sve što će se dogoditi u narednom periodu - a mogućnosti variraju od izbacivanja američke vojske iz Iraka do izbijanja rata između SAD i Irana - dogodiće se kao posledica atentata na generala Sulejmanija. I kakva god sudbina čeka Iran, on će biti snažniji zbog nove ikone koju je ubistvom stvorio Donald Tramp.

Već danas objavljuju se slike koje prikazuju ubijenog generala kao sastavni deo istorijske mitologije. Iako po ideologiji radikalno drugačija zemlja od jedne Kube, današnji Iran nastao je na revoluciji. Ono što je bio Kastrov socijalizam bio je Homeinijev Islam, ali suština je bila ista - otpor prema imperijalizmu, borba za nezavisnost.

Iran, bivša Persija, je mudra nacija koja neće zbog ovog američkog atentata pucati sebi u nogu nekakvim ishitrenim činom. Smrt Kasema Suleimanija najbolje može biti osvećena na način da će se on, i nakon smrti, svojim likom i mitom, "boriti" protiv svih neprijatelja koji se namere na Iran.

Za Iran on sada uistinu postaje ono što je za Kubu bio i još uvek jeste komandant Ernesto Če Gevara. A taj isti Če Gevara, nakon propale američke invazije u kubanskom Zalivu svinja (Playa Giron), pisao je američkom predsedniku Džonu F. Kenediju i pritom istakao: "Moram Vam se zahvaliti za Zaliv svinja. Pre vaše invazije naša revolucija bila je slaba. Sada je snažnija no ikad".