Brisel shvata da je moć Amerike na zalasku - priključuje se NOVOJ ALIJANSI

Na to ukazuju pukotine u savezništvu i nelojalnost vazala - od narušenog EU jedinstva, zaustavljanja proširenja i bregzita, do nedovoljnog plaćanja „članarine" Alijansi, sve češćih „namigivanja" Rusiji i Kini, Turskog i Severnog toka 1 i 2.

Inicijative o transformisanju EU niču kao pečurke posle kiše. Birokratski su naslovljene, imaju različitu sadržinu i pišu ih unajmljeni eksperti ili brižni intelektualci.

Evropa se trese

Nekada su poreklom iz namnoženih briselskih institucija, a sve češće potiču i od najmoćnijih članica - prvenstveno Nemačke i Francuske - koje su same sebe odavno proglasile za „lokomotivu EU". Uzaludan posao!

U njima je obično najvredniji deo analiza stanja i konstatacija o mračnoj budućnosti ako se ne preduzme ovo ili ono. Ali toga su svesni čak i obični građani, suočeni sa sve burnijom svakodnevicom - od invazije imigranata i epidemije terorizma, do „Žutih prsluka" i „porođajnih muka" britanskog izlaska.

Predugo je trebalo evropskoj nomenklaturi da shvati i prizna kako se svet fundamentalno menja, te da oporavak Rusije, uspon Kine i pojava novih sila nisu incidenti posle kojih će se sve vratiti u normalnost beskonačno produžene dominacije Zapada.

Ključna greška bila je neprihvatanje činjenice da je EU (samo) ekonomsko-politički „revers" transatlantizma i rudiment Hladnog rata, te da je ekspanzija tokom tzv. unipolarnog trenutka, u stvari, njena „labudova pesma".

Isto važi i za NATO, vojnobezbednosni „avers" iste novčanice, koji se stalnom proizvodnjom kriza pokazao samo nešto duže vitalnim. Ipak, i taj „krčag ide na vodu dok se ne razbije"!

Spasavaj što se spasti može

Da li su se problemi EU namnožili u tolikoj meri da je kritična tačka već pređena tako da će se ona ili raspasti ili redefinisati do neprepoznatljivosti? Pokušavajući da to preduprede, Berlin i Pariz nedavno su napravili koncizan nacrt dvogodišnje „Konferencije o budućnosti Evrope".

I ponovo je u tom dokumentu isuviše „opštih mesta" o neophodnosti reformi, jačanju jedinstva, demokratizaciji prilikom izbora zvaničnika, bezbednosnim izazovima, politici prema susedstvu i proširenju, većoj ulozi u svetskim poslovima, afirmaciji vladavine prava i evropskih vrednosti, borbi protiv nejednakosti, nužnosti digitalizacije, klimatskim promenama, migracijama...

Što bi narod rekao - „mlaćenje prazne slame". Jednom se mora pogledati istini u oči - EU nije ništa više od „najvažnijeg američkog mostobrana u Evroaziji" (Zbignjev Bžežinski).

A zna se kakva je sudbina mostobrana: kada više nije potreban ili kada njegov korisnik oslabi i bude prinuđen na povlačenje - prestaje njegova funkcija i demontira se.

Taj trenutak još nije došao jer SAD posredstvom NATO-a i dalje sve drže pod kontrolom. Na podređeni položaj EU ukazuje činjenica da su u Nemačkoj, njenoj vodećoj članici, SAD zadržale snažno naoružanje (uključujući i dvadesetak nuklearnih bojevih glava, o kojima Nemci „ne žele da znaju").

Tu su brojne vojne baze različite namene, pet velikih garnizona (od ukupno sedam u Evropi), glavni štab svih američkih garnizona u Evropi (u Vizbadenu) i komanda američkih snaga u Evropi EUKOM (u Štutgartu), te dve vazduhoplovne baze (Ramštajn i Špangdalem).

U Nemačkoj se nalazi 38.600 američkih vojnika (podatak za 2019), što je, uprkos drastičnom smanjenju sa 400.000 u vreme pada Berlinskog zida, ostao najveći kontingent u Evropi (izvan SAD više ih je jedino u Japanu).

Nisu li, stoga, nemačko liderstvo, osovina Berlin-Pariz, evropske oružane snage i EU kao autonomni pol globalne moći - ipak samo „što je babi milo, to joj se i snilo"?

Ko je (više) na samrti?

Ovo su važni, ali ne i jedini razlozi zašto su iskusna nemačka kancelarka i ministar spoljnih poslova, hteli - ne hteli, morali da se suprotstave izjavi ambicioznog i liderski raspoloženog francuskog predsednika Ekonomistu da je NATO na samrti, da neće braniti svoje evropske članice i da je EU na ivici ponora.

Isto je, u svom stilu, skinutih rukavica i bez biranih reči, učinio i predsednik Turske, uprkos zahlađenju odnosa s Vašingtonom, sirijskog (kurdskog) angažmana i odluke da kupi ruski S-400, što tzv. analitičari preuranjeno prepoznaju kao preorijentaciju sa atlantističkog na (neo)evroazijski kurs.

Ovi „mali znaci budućih velikih promena" (šeik Imran Husein) podsećaju da uticaj EU prvenstveno počiva na NATO-u, „glavnom izvoru njene snage" (Greg Levicki), tj. na američkoj globalnoj geopolitičkoj dominaciji, koja je pak sada u opadanju.

Na to ukazuju pukotine u savezništvu i nelojalnost vazala - od narušavanja EU jedinstva, zaustavljanja proširenja i bregzita, do nedovoljnog plaćanja „članarine" Alijansi, sve češćih „namigivanja" Rusiji i Kini, Turskog i Severnog toka 1 i 2.

A da je Imperija na neupitnom deklinističkom kursu govore njeni narasli unutrašnji problemi, sve dublja podeljenost ionako heterogenog društva i naročito „tihi građanski rat" između njene oficijelne i duboke države, a koji odavno ima odlike mrežnog, pa i obrise istinskog unutrašnjeg hibridnog rata.

Zaokupljena sobom, ona sve manje pažnje obraća na interese EU. Štaviše, konfrontira je s bližim i daljim okruženjem, drži je u „klinču" s islamskim svetom, uvlači je u trgovinski rat s Kinom i primorava na umnožavanje sankcija Rusiji, od čega upravo Evropljani imaju najviše štete.

Preporuke da se, umesto toga, i SAD i EU okrenu glavnoj pretnji - terorizmu - promašene su i uzaludne. Kako bi rekao Z. Bžežinski, kao ni blickrig, tako ni terorizam nije neprijatelj već način borbe, tehnika, metod. Stoga Zapad mora da identifikuje pravog neprijatelja - ako ume, može i nije kasno.

Nedostatak kondicije

Nastojeći da u preoblikovanom svetu (p)ostane kakav-takav strateški činilac, EU ne pravi samo „račun bez krčmara" u odnosu na saveznika SAD/NATO, već i naspram nastupajućih gorostasa Rusije i Kine.

Ona i dalje jeste ekonomski snažna i njen BDP je 21,9% svetskog BDP (Svetka banka, 2018). Nešto manji je od američkog učešća (23,9%), a još izvesno vreme biće veći od kineskog (15,9%), koji se ubrzano povećava.

Međutim, njene godišnje stope ekonomskog rasta imaju višedecenijski opadajući trend. Iako je po broju stanovnika daleko ispred SAD i čak 3,5 puta populaciono veća od Rusije, njeni „ljudski resursi sedih glava" (!?) ne mogu se meriti s kineskim koji su 2,8 puta veći, mladi i dinamični.

Nenadoknadiv komparativni hendikep EU je teritorijalni kvantitet i kvalitet. Ipak je ona samo relativno malo i razuđeno „zapadno poluostrvo Evroazije" - od Rusije je manja gotovo četiri puta, a od SAD i Kine više od dva puta.

Njeni prirodni resursi su ili neznatni ili potrošeni, a više nije u stanju da ih na (neo)kolonijalni način otima ili nabavlja po niskoj ceni, te će se uvozna zavisnost nesumnjivo povećavati, naročito od ruskih energenata (nafte i gasa).

Na užas tvrdokornih američkih neoliberala i otuđenih globalističkih elita u Briselu i prestonicama pojedinačnih članica, to će je sve više primoravati na geopolitičko vezivanje za Veliku Evroaziju.

Posredno je to naznačeno i na nedavno održanom debatnom Astana klubu. Stoga će na pretnje evropske „prazne puške" još neko vreme reagovati samo politički čelnici večitih pretendenata na članstvo.

Ali neka se sve malobrojniji srpski EU entuzijasti ne brinu za njenu budućnost - od 1. januara predsedavanje preuzima Hrvatska!