Besna masa izgubila kompas, napadaju ajatolaha i sistem, a pravi krivac zadovoljno trlja ruke!

Jedna stvar koja je poprilično slična u gotovo svim masovnim i žestokim protestima koji trenutno traju širom sveta je način na koji izbijaju - naglo i gotovo nepredvidljivo.

Iako bi se moglo argumentovati da sve pogođene zemlje jesu "kandidati" za eksploziju anti-vladinog gneva i pobuna - Liban, Irak, Bolivija, Čile, Ekvador, Egipat, a sada i Iran - činjenica je da se retko kad događalo da se stvari odvijaju ovakvom brzinom. Čak i tzv. Arapsko proleće krajem 2010./početkom 2011. imalo je nekakvu "uvertiru" prema eskalaciji.

Ovog puta ne - na loš potez vladajućih ljudi izlaze na ulice, masovno, a koncept "mirnih protesta" nestaje često već i prvog dana (tako je bilo u Iraku, a sada imamo takvu situaciju i u susednom Iranu).

Šta se to zapravo događa u Iranu? Protesti su buknuli nakon što su vlasti iznenada povećale cenu goriva. Potez je najavljen tačno u ponoć 15. novembra, a već idućeg jutra ljudi su bili na ulicama. Danas pak već čitamo o ubijenim pripadnicima policije, napadima na policijske stanice, izbijanju nemira u više desetina gradova širom Irana...

Vlasti su zapravo ukinule subvencije za gorivo, a taj potez rezultirao je time da su stvarne cene, za građane, odmah skočile za više od 50%. No, zašto odmah toliki haos? Postoji razlog - naime, ko god je putovao kroz Iran zna da u toj zemlji javni saobraćaj nije odavno razvijan (kao i uopšte u ovom delu sveta), nema brojnih redovnih autobuskih i železničkih linija.

To znači da se stanovnici najčešće voze ličnim automobilima, a često (češće nego na Zapadu) taksijima i malim privatnim autobusima (kod kojih cena može poprilično da varira, a i cenkanje je često još uvek sastavni deo iskustva).

Dakle, takvo povećanje cene u jednom Iranu izaziva velike posledice. Naravno, vlasti su znale šta će se dogoditi, u najmanju ruku mogli su da očekuju ovakvu reakciju. Ne bi bilo prvi put - u već nekoliko navrata u Iranu je zadnjih godina dolazilo do nagle buktinje nezadovoljstva (recimo u slučaju iznenadne promene kursa valute ili inflacije) koja bi se, barem je tako bilo do sada, ipak smirila kroz nekoliko dana. Hoće li tako biti i sada, nemoguće je reći, ali ono što se može reći je da svaki ovakav događaj unutar Irana neće ostati izolovan od širih političkih konotacija.

Naime, kada se ovako nešto dogodi unutar Irana ruke će zadovoljno trljati Donald Tramp tvrdeći kako je upravo ovo dokaz da njegova politika "maksimalnog pritiska" funkcioniše. U šta će se njegova žestoka politika prema Iranu pretvoriti, tek ćemo videti, no nema sumnje da ova posledica kojoj upravo svedočimo jeste direktna posledica američkog ekonomskog pritiska na Iran.

Kada se sve zbroji i oduzme, ne bi iznenadilo da su vlasti osećale da moraju da naprave ovaj rez imajući u vidu kako američke sankcije svakim danom sve snažnije guše Iran. Podsetimo, pritom kako "američke sankcije" zapravo u ovakvim slučajevima nikada i nisu samo američke - naime, SAD u isto vreme očekuju i traže od celog sveta da im se pridruži u vršenju pritiska na Iran i to na način da drugim zemljama preti sankcijama ukoliko nastave da posluju sa Iranom kao i do sada.

U praksi ta taktika funkcioniše. Iako je Iran navikao na to da mora da izdržava takav pritisak, činjenica jeste da im se mnoga vrata sve češće zatvaraju, pa čak i od strane onih zemalja koje bi možda i mogle da pruže otpor SAD (ali u tome jednostavno ne vide svoj lični interes, a na kraju dana u tim kalkulacijama sve se i svodi samo na interes).

Realno gledajući, Iranu daleko veću štetu od "direktnih" američkih sankcija nanosi evropsko podilaženje Vašingtonu. Evropa pritom krši obećanja koja su Iranu data povodom potpisivanja nuklearnog sporazuma pre nekoliko godina. Pre svega Iranu je obećano ekonomsko otvaranje u zamenu za stroge kontrole iranskih nuklearnih kapaciteta. Svi su na to pristali, pa i SAD, ali u međuvremenu je došlo do promene vlasti u Vašingtonu...

Prethodni američki predsednik Barak Obama bio je, u to nema sumnje, u dobrim odnosima sa glavnim iranskim neprijateljima i rivalima u regiji, Izraelom i Saudijskom Arabijom, ali Obamina podrška nikada nije bila tako velika, tako bezuslovna, kao ova Trampova, naročito kada je reč o odnosu prema Izraelu.

Obamino "Izrael je naš najveći saveznik na Bliskom istoku" bila je izjava za javnost, ali iza kulisa on i dugogodišnji izraelski desničarski premijer Benjamin Netanijahu nikada nisu imali idiličan odnos. Tramp je pak uz izraelsku politiku 100% čak i da se to od njega ne traži, a to samim tim znači da i on u Iranu vidi najvećeg neprijatelja (ništa novo za SAD, iako je u Obaminom drugom mandatu ipak postojala određena nada za potencijalnom normalizacijom).

Sve u svemu, Tramp je prošle godine izašao iz nuklearnog sporazuma, vratio Iranu sankcije (još ih je i pojačao) te je svojim ljudima naredio da zastraše i ostatak sveta kako bi mu se, svojom voljom ili bez nje, pridružili u vršenju pritiska na Iran (da će Evropa brzo pokleknuti nije bilo veliko iznenađenje).

Ali koji je cilj pritiska na Iran? Smena režima u Teheranu nakon 40 godina (od izbijanja Iranske revolucije 1979)? Sam Tramp tvrdi kako mu to nije u interesu (verovati Trampu na reč nikad nije bilo pametno) - tvrdi čak kako je spreman i na uspostavu dobrih odnosa sa Iranom (da, teokratskim Iranom) pod uslovom da Iran ispuni nekoliko američkih uslova, mahom geopolitičko-vojnih uslova.

Od Irana želi obustavu njihovog raketno-balističkog programa (jer se Izrael boji da bi ih Iran jednog dana mogao zasuti raketama u slučaju rata), ali i "povlačenje Irana" iz regije - odnosno iranskog uticaja i prisutnosti na terenu u nizu zemalja (Irak, Sirija, Liban, Pojas Gaze, Jemen...).

Drugim rečima, Tramp želi "smenu režima bez smene režima", odnosno da ajatolah sa klerikalnom i političkom vlasti degradira Iran na običnog posmatrača sveta oko sebe, u rangu jednog Kuvajta, Jordana... Dobro, a zašto Iran to ne bi napravio? Pa i druge zemlje to rade srozavajući svoju bitnost kako bi eventualno "živele mirno" (ne treba gledati dalje od Balkana)? Teoretski, može Iran to da učini, ali ideološki neće nikada.

Naime, bez obzira na svoje finese i lokalno-specifične aspekte, Iran jeste revolucionarna država u smislu da je nastala (u ovom izdanju) revolucijom, a ta revolucija ima tendenciju ekspanzije i zadnje na šta bi Iran pristao je eliminacija njihovog uticaja van zemlje.

To nas dovodi i do aktuelne situacije. Ako Iranu ponestaje novca zbog američkog pritiska, a ponestaje, šta će pre uraditi? Povući svoje snage iz Sirije (što svakako košta) ili povećati cenu goriva za stanovništvo? Naravno, ovo je retoričko pitanje na koje znamo odgovor.

To stanovnike Irana ostavlja sa dve mogućnosti gledanja (i delovanja) na ovu situaciju - mogu ili stisnuti zube, kao što su i mnogo puta do sada, i nadati se da će njihovo vođstvo trijumfovati u ovom haosu (situacija bi se, eventualno, mogla poboljšati ako Tramp dogodine izgubi vlast), ili pak mogu izaći na ulice i reći kako im je već svega dosta, da ne mare za situaciju u Jemenu, Siriji, Pojasu Gaze, već samo žele da vode normalne živote, bez obzira na političko usmerenje... Oni koji su sada na ulicama razmišljaju na ovaj drugi način.

Naravno, situacije poput ove ne događaju se često i "izvrsna" su prilika za sve one koji žele da oslabe Iran, a to su u prvom redu SAD. Naravno, iransko vođstvo će već po prvom izlasku demonstranata na ulice reći kako su isti pod kontrolom ili barem pod uticajem "spoljnog faktora".

Istina je verovatno negde na sredini - spoljni uticaj, ako ga ima, treba se prvo dokazati, ali ne bi bilo iznenađenje da je on uvek "tu negde" jer iz perspektive SAD, "najelegantnije" rešenje za njihovu višedecenijsku "iransku dilemu" svakako bi bili unutrašnji nemiri, pobune, smena režima i povratak Irana "demokratiji" (naravno, to je velika ironija kada se ima na umu da je upravo američka CIA 1953. orkestrirala rušenje demokratski izabranog iranskog premijera Mohamada Mosadeka!).

Aktuelna situacija u Iranu je poprilično neizvesna i haotična. Izvori navode kako je Internet ugašen gotovo svuda širom zemlje. Granični prelaz sa Irakom je zatvoren. Ubijeno je, što se tiče potvrđenih informacija, barem dvoje ljudi - jedan demonstrant i jedan pripadnik policije.

Očekivano, SAD, koje recimo "mudro ćute" kada je reč o ubijenim demonstrantima u Čileu, sada poručuju - "Osuđujemo upotrebu smrtonosne sile i veliku restrikciju komunikacije nad protestantima", izjavila je portparol Bele kuće, Stefani Grišam.

Iranski bezbednosni zvaničnici navode kako je u demonstracijama učestvovalo oko 87,000 ljudi (što znači da je stvarna brojka verovatno veća).

Eskalacija je uistinu velika - medijski izvori navode kako je zapaljeno više desetina banaka, poslovnica... policija je do uhapsila više od 1,000 osoba. Nepotvrđene informacije koje se šire Internetom čak govore kako je zapaljena i Iranska centralna banka...

Kako smo i rekli, ova situacija u Iranu će ili brzo splasnuti, već do kraja nedelje - naročito ako Iranska revolucionarna garda krene sa upotrebom velike sile (a već najavljuje da hoće ako se protesti ubrzo ne završe), ili će pak ovaj put eskalirati u nešto veće, a svaki put može biti "taj put".