Svađa Francuske i Turske oko Libije kap koja je prelila čašu

 

Spor Francuske i Turske u vezi s pomorskim tenzijama u Sredozemnom moru baca svetlo na napore NATO-a da održi red u svojim redovima, ograničenja vojnog saveza ako su njegove članice na suprotnim stranama sukoba, kao i slabosti NATO-a koji može delovati samo konsenzusom.

Prema francuskim izveštajima o incidentu 10. juna na Sredozemlju, francuski brod Kurbe, delujući u sklopu operacije "Pomorski čuvar" za očuvanje bezbednosti mora na Mediteranu, našao se osvetljen radarom za ciljanje turskog ratnog broda.

To se desilo u trenutku prilaska Kurbea civilnom teretnom brodu pod zastavom Tanzanije za koji se, prema obaveštajnim podacima NATO-a, sumnjalo da je uključen u trgovinu oružjem do Libije. Nakon što je Turska negirala ove navode, francusko Ministarstvo odbrane podvuklo je da neće više učestvovati u operaciji sve dok saveznici ponovo ne traže embargo na oružje Libiji.

Iako ovo nije prvi put da se Turska našla u centru polemike u NATO-u i uprkos zabrinutosti zbog njenog smera i bliskih veza s Rusijom, Ankara ne može biti izbačena iz vojne organizacije jer ne postoji zakonski mehanizam i za odluke je potreban jednoglasni dogovor svih 30 zemalja članica.

Incident s Francuskom samo poslednji u nizu u kojem se postavlja pitanje o položaju Turske u NATO. Napetosti zbog turskog pristupa Libiji dolaze posle sličnih razlika između Ankare i ključnih saveznika NATO-a zbog njenog intervencionističkog pristupa u Siriji.

BBC podseća i na odluku Ankare o kupovini ruskih raketa protivvazdušne odbrane S-400 što je rezultiralo suspenzijom Turske iz američkog borbenog programa F-35. Povrh svega, dodaje britanski servis, postoje veće tenzije na Mediteranu s dugogodišnjim suparnikom i članicom NATO-a Grčkom.

Turska pomera granice onoga što je prihvatljivo u NATO-u, ali s obzirom na ometanje pandemije COVID-19 i ambivalentni stav Donalda Trampa prema savezu, takve će se napetosti verovatno povećavati, ocenjuje BBC.

U libijskom sukobu, ukazuje Frans 24, Ankara podržava Vladu nacionalnog sporazuma protiv pobunjenika Halife Haftara. S druge strane, mnogi analitičari sumnjaju da Francuska, iako insistira da je neutralna u tom sukobu, podržava Haftara zajedno s Egiptom, Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Makron je upozorio da bi Libija mogla doći u katastrofalnu situaciju kao Sirija, gde je Turska takođe igrala glavnu ulogu. Međutim, Makronovi komentari stavljaju Francusku u opasnosti od optužbi za licemerje jer je sarađivao s Haftarom kada se borio protiv tzv. Islamske države u lučkom gradu Derna i pružio mu političku podršku. U junu 2019. godine pronađene su i četiri francuske rakete u bazi koju su držale Haftarove snage južno od Tripolija.

Ali, naglašava Politiko, čak ni generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji obično nađe način da objasni razlike među 30 članica, nije mogao osporiti ozbiljnu podelu oko događaja 10. juna, rekavši da je "činjenica da su u to uključena dva NATO saveznika koja imaju potpuno različite poglede na ono što se zapravo dogodilo".

Ipak, druge zemlje EU i NATO - čak i one politički bliske Francuskoj – oklevaju da priznaju tako veliku podelu, s obzirom na vojnu važnost Turske, kao jedne od najvećih i najbolje naoružanih članica saveza ali i zbog političkog rizika otuđenja Ankare, koji bi je mogao gurnuti bliže Moskvi. Ta je nevoljnost bila vidljiva jer je samo osam članica vojne alijanse bilo spremno javno podržati Francusku u njenom prigovoru zbog incidenta u Sredozemlju.

Najistaknutiji je bio nedostatak javne podrške Vašingtona i Londona, gde je Boris Džonson jasno rekao da ne veruje mnogo stavu Francuske. Velika Britanija vidi Tursku kao bitni deo svoje globalne strategije posle Bregzita, dok SAD tursko učešće u Libiji vide kao način za suzbijanje ruske intervencije.

Sve što je ostalo drugim zemljama NATO-a je borba kako da kalibriraju svoju poruku, zaključuje briselski portal.