Bivši pilot američkog izviđačkog aviona SR-71 „Blekbird” Dejvid Piters otkrio je da je tokom leta iznad ruskog Murmanska dostigao brzinu od 3,49 maha, odnosno približno 4.300 kilometara na sat. On je objasnio da je niska spoljna temperatura omogućila motorima da rade daleko od dozvoljene temperaturne granice, iako je avion leteo brzinom blizu svojih konstruktivnih ograničenja, preneo je specijalizovani portal „Di Ejvišn Gik klub”.
Murmansk, grad na severozapadu Rusi sa oko 264.000 stanovnika, nalazi se na oko 1.865 kilometara severno od Moskve, iza Polarnog kruga, na obali Barencovog mora.
R-71 „Blekbird” razvila je američka kompanija „Lokid”, a prvi let izveo je 22. decembra 1964. godine. U operativnu upotrebu američkog ratnog vazduhoplovstva uveden je 1966. godine. Projektovan je za izviđanje na velikim visinama i pri izuzetno velikim brzinama, što mu je omogućavalo da prikuplja obaveštajne podatke u područjima u kojima bi druge letelice bile izložene znatno većem riziku.
Njegova uobičajena brzina krstarenja iznosila je oko 3,2 maha, što na velikim visinama odgovara približno 3.400 do 3.500 kilometara na sat. Za postizanje takvih performansi bili su neophodni posebna konstrukcija od legure titanijuma, pažljivo oblikovana aerodinamika i pogonski sistem koji se znatno razlikovao od onog kod klasičnih mlaznih aviona.
Motor koji je funkcionisao drugačije od klasičnih mlaznih motora
Ključnu ulogu imao je motor J58 kompanije „Prat end Vitni”. Pri velikim brzinama, vazduh koji je ulazio u motor stvarao je ogroman pritisak, dok su usisnici sa pokretnim konusima regulisali protok i obezbeđivali odgovarajuće uslove za rad motora.
Prema navodima portala „Simpl flajing”, čak 80 odsto potiska u određenim režimima leta poticalo je od strujanja vazduha kroz usisni sistem. Motor je imao i šest zakrivljenih cevi koje su deo vazduha sprovodile oko osnovnog jezgra, a zatim ga usmeravale u komoru za naknadno sagorevanje. Tamo se vazduh mešao sa gorivom i dodatno sagorevao.
Zbog tog rešenja, pri velikim brzinama pogonski sistem „Blekbirda” funkcionisao je kao kombinacija turbomlaznog i ramdžet motora. Za razliku od većine vojnih aviona, kod kojih se naknadno sagorevanje koristi kratkotrajno zbog velike potrošnje goriva i zagrevanja, SR-71 je morao da ga koristi tokom brzog krstarenja.
Ipak, zbog načina na koji je bio projektovan, pri brzini od oko 3,2 maha mogao je da bude ekonomičniji po pređenom kilometru nego pri brzini od dva maha.Prema Pitersovom objašnjenju, maksimalna brzina „Blekbirda” nije zavisila samo od čvrstoće konstrukcije već i od temperature motora J58. Sonda ispred kompresora merila je temperaturu, a piloti su morali da vode računa da ona ne pređe 427 stepeni Celzijusa.
U toplijim atmosferskim uslovima ova granica mogla je da bude dostignuta već pri brzini od oko 2,95 maha. To je značilo da pilot ponekad nije mogao da iskoristi punu brzinu aviona, čak i kada su drugi sistemi mogli da podnesu ubrzanje.
Iznad Murmanska uslovi su bili drugačiji. Hladniji spoljni vazduh omogućio je Pitersu da dostigne brzinu od 3,49 maha, a da temperatura motora nije bila blizu dozvoljene granice. Drugim rečima, u tom letu ograničenje nije predstavljala temperatura motora u istoj meri kao u toplijim uslovima.
Zašto piloti nisu išli do krajnjih granica
Majk Relja, koji je više od 30 godina radio na programu SR-71, naveo je da mu nije poznato da je proizvođač motora „Prat end Vitni” garantovao rad iznad propisanih ograničenja.
On je podsetio na rekordni let od 6. marta 1990. godine, kada su pilot Ed Jilding i operater izviđačkih sistema Džej Ti Vajda dobili odobrenje da dostignu brzinu od 3,3 maha. Kompanija „Lokid” nije odobrila prekoračenje te granice, upozorivši da bi nagli gubitak stabilnog strujanja vazduha kroz usisnik pri većoj brzini mogao da dovede do gubitka kontrole nad avionom, pa čak i do njegovog raspada.
Dodatni problem predstavljala je potrošnja goriva pri brzinama većim od 3,3 maha, koja nije bila dovoljno ispitana. Posada je morala da obezbedi dovoljno goriva za dolazak do aerodroma Dalas.
Proizvođač motora odobrio je mogućnost kratkotrajnog povećanja temperature sa 427 na 450 stepeni Celzijusa, u trajanju do 30 minuta. Međutim, posada tokom tog rekordnog leta nije iskoristila tu mogućnost. Prioritet je bio da se postave rekordi u okviru odobrenih ograničenja, bez nepotrebnog rizika za avion i posadu.
Poslednji let „Blekbirda” dogodio se 9. oktobra 1999. godine na aeromitingu u vazduhoplovnoj bazi Edvards u Kaliforniji, kada je dostigao brzinu od 3,21 maha, prenosi Politika.
BONUS VIDEO
Komentari (0)