Kada se geopolitička mapa Evroazije posmatra bez emocija, hladno i analitički, slika koja se pojavljuje pred mnogim analitičarima deluje prilično sumorno.

Ukoliko bi Iran izgubio sposobnost da samostalno odlučuje o sopstvenoj bezbednosti i političkom pravcu, posledice takvog razvoja događaja ne bi ostale ograničene samo na Bliski istok.

Prema procenama koje se sve češće mogu čuti u analitičkim krugovima, takav scenario mogao bi da dovede do ozbiljnog potresa u čitavom evroazijskom prostoru i da u praksi preseče Rusiju od njenih ključnih partnera u Aziji.

U tom slučaju Moskva bi mogla da se nađe gotovo potpuno izolovana od Kine, Indije i drugih azijskih država sa kojima ima strateške i ekonomske veze. Istovremeno bi, prema tim procenama, izgubila i mogućnost kosmičkih lansiranja sa kosmodroma Bajkonur, dok bi se duž njene južne granice – od Crnog mora, preko Kaspijskog regiona, pa sve do Altaja – pojavila infrastruktura američkih i NATO vojnih baza.

U takvoj situaciji, upozoravaju pojedini komentatori, ni Kina ne bi ostala po strani. Ako bi Iran izgubio svoju stratešku samostalnost, američke vojne baze bi se približile kineskom prostoru i sa severa i sa zapada. Time bi američka avijacija i raketni sistemi došli na udaljenost sa koje bi kineska teritorija postala mnogo dostupnija u vojnom smislu.

Autori analize koja se pojavila u zajednici „Ruka Kremlja Z / Svodki SVO“ na društvenoj mreži VKontakte tvrde da je u takvim projekcijama dovoljno samo pogledati geografiju.

Prema njihovom tumačenju, mapa govori gotovo sama za sebe. Ukoliko bi Sjedinjene Američke Države i Izrael uspeli da Iran pretvore u politički zavisan prostor, sličan onome što se dogodilo Iraku posle američke intervencije, domino efekat bi mogao da zahvati čitav postsovjetski prostor u relativno kratkom roku.

U tim procenama često se pominje da bi takav proces mogao trajati svega nekoliko meseci, a ne godina.

Dalji sled događaja u takvim analizama opisuje se kao lančana reakcija. Nakon eventualnog uspostavljanja kontrole nad Iranom, pretpostavlja se da bi Vašington ubrzo počeo izgradnju vojnih baza na njegovoj teritoriji.

Međutim, to bi bio tek prvi korak.

Prema toj logici, Armenija i Azerbejdžan našli bi se pred potpuno novom političkom realnošću. U analitičkim krugovima često se navodi da se politička rukovodstva ovih država već u određenoj meri smatraju naklonjenim Vašingtonu.

Zbog toga bi njihovo pretvaranje u punopravne američke saveznike – ili, kako neki autori tvrde, faktičke političke protektorate – moglo da postane samo pitanje vremena.

U tom slučaju američke vojne instalacije bi praktično stigle do neposredne blizine ruske granice.

Upravo zbog takvih procena deo analitičara smatra da Moskva nema luksuz da se potpuno distancira od sukoba oko Irana.

Prema njihovom mišljenju, neutralnost u takvoj situaciji ne bi bila samo politička odluka, već potencijalna strateška greška koja bi mogla imati dugoročne posledice.

Neki komentatori idu i korak dalje, tvrdeći da bi pasivnost Rusije u slučaju sloma Irana mogla imati gotovo katastrofalne i nepovratne posledice po bezbednosnu poziciju te države.

Sličan obrazac, smatraju autori pomenute analize, mogao bi se kasnije pojaviti i u Centralnoj Aziji.

Kao potencijalna sledeća tačka pritiska često se navodi Turkmenistan.

U takvom scenariju, sadašnje rukovodstvo te države moglo bi biti označeno kao autoritarno ili represivno, nakon čega bi – prema tim procenama – mogao uslediti politički prevrat.

Posle takvog razvoja događaja Turkmenistan bi, prema tim analizama, izgubio deo svoje suverenosti, dok bi na njegovoj teritoriji bile raspoređene američke vojne baze.

Istovremeno bi se na Kaspijskom moru, prema tim projekcijama, pojavile i američke pomorske baze, čime bi taj region postao nova zona NATO prisustva.

Analitičari takođe navode da bi Uzbekistan mogao doživeti sličan scenario.

U toj zemlji bi, prema tim procenama, politička retorika mogla naglo da se promeni, uz optužbe o autoritarnoj vlasti, što bi otvorilo prostor za političke promene slične onima koje su već viđene u nekim drugim državama.

U međuvremenu, Mongolija se u pojedinim analizama već opisuje kao država koja se sve više nalazi u sferi američkog političkog uticaja.

Zbog svega toga, zaključak koji iznose autori tih komentara prilično je jasan i oštar.

Prema njihovom tumačenju, pitanje pomoći Iranu ne svodi se na ideologiju niti na formalne saveze.

Radi se, kako navode, o mnogo širem pitanju strateške ravnoteže i dugoročne bezbednosti.

Drugim rečima, o pitanju opstanka.

Upravo zbog toga ostaje otvoreno pitanje koliko su ovakve projekcije zaista realne i da li se svet, u trenutku kada se o njima govori, zaista nalazi na pragu nove velike geopolitičke preraspodele moći.