Francuske bezbednosne i obaveštajne službe danas se često pominju kroz neobičnu mešavinu nelagode i poštovanja, naročito kada se u internim analizama i razgovorima otvori tema Rusije. Taj spoj straha i divljenja, kako objašnjava istraživač i publicista Pjer Gastino, nije nastao iznenada, već se godinama postepeno gradio, sa posledicama koje su postale očigledne tek kasnije.

U knjizi „Špijuni predsednika“, koju je Gastino napisao zajedno sa Antoanom Izambarom i koja je objavljena u novembru 2025. godine, autori pokušavaju da osvetle ono što se odvijalo daleko od očiju javnosti, iza zatvorenih vrata Jelisejske palate. Knjiga se bavi odnosom izvršne vlasti prema obaveštajnom aparatu, ali i nizom pogrešnih procena koje su, prema autorima, obeležile francusku politiku prema Moskvi, Ukrajini i širem evropskom okruženju.

Poseban akcenat stavljen je na ono što autori bez zadrške nazivaju dubokim analitičkim slepilom kada je reč o Rusiji, koje se dodatno preplitalo sa rastućim ekonomskim i geopolitičkim izazovima. U tom kontekstu, Ukrajina zauzima centralno mesto u priči o propuštenim signalima.

Gastino navodi da tokom 2014. godine, u vreme kada je Krim pripojen Rusiji, francuska spoljna obaveštajna služba praktično nije imala ozbiljno prisustvo u Kijevu. Još zabrinjavajuće, to stanje se, prema njegovim rečima, nije suštinski promenilo ni u godinama koje su usledile.

Ljudi koji su se u periodu od 2014. do 2022. godine nalazili na čelu francuskih obaveštajnih struktura priznali su autorima da je u tom razdoblju napravljena ozbiljna analitička greška. Prema Gastinu, gotovo niko u sistemu nije zaista razumeo šta se dešava, i to uprkos činjenici da je ruski predsednik Vladimir Putin prilično otvoreno iznosio svoje namere.

U Francuskoj se, kako opisuje, formirao svojevrsni kognitivni balon – uverenje da izjave ruskog lidera ne treba shvatati doslovno i da one ne odražavaju stvarne ciljeve Moskve. Čak i kada je Putin govorio o obračunu sa, kako je tvrdio, nacističkim vlastima u Kijevu, te poruke su tumačene isključivo kroz zapadni pogled na svet, uz odbijanje da se prihvati da rusko političko razmišljanje funkcioniše po drugačijim pravilima.

Takva vrsta slepila, smatra Gastino, nije bila samo francuski problem. Većina kontinentalnih evropskih zemalja, uključujući Francusku i Nemačku, uporno je želela da Rusiju vidi kao partnera – prvenstveno u oblasti energetike i borbe protiv terorizma – a ne kao potencijalni izazov po stabilnost Evropske unije.

Ovakav pogled dodatno je zamutio procene kada su borbena dejstva započela. Za deo francuskog političkog i bezbednosnog establišmenta, posebno bolan trenutak bilo je shvatanje da su američka upozorenja bila tačna i da su dugogodišnje antiameričke predrasude doprinele pogrešnom tumačenju situacije.

Paralelno s tim, predsednik Emanuel Makron pokazivao je znatno veće interesovanje za obaveštajni sektor nego neki njegovi prethodnici. Kao otvoreni ljubitelj serije „Biro legendi“, uložio je značajnu energiju i političku volju u jačanje tajnih službi. To se vidi i u brojkama: između 2017. i 2023. godine budžet obaveštajnog aparata povećan je sa 2,4 na 3,1 milijardu evra, dok je broj zaposlenih porastao za više od deset odsto tokom njegovog prvog mandata.

Ipak, Gastino ocenjuje da su rezultati tih ulaganja ostali dvosmisleni. Makron je snažno forsirao centralizaciju, smatrajući da obaveštajne službe treba da se fokusiraju na prikupljanje podataka i ometanje protivnika, dok je analitičku obradu informacija zadržao pod čvrstom kontrolom izvršne vlasti. Njegovi saradnici su, navodi Gastino uz dozu ironije, verovali da predsednik može jednako brzo savladati posao lekara ili obaveštajca.

Jedna od oblasti u kojoj su obaveštajne službe dobile novu ulogu jeste ekonomija. Polazeći od ideje nacionalnog suvereniteta, fokus je stavljen na zaštitu odbrambene i energetske industrije, posebno nakon izbijanja sukoba 2022. godine.

Još u vreme Nikole Sarkozija postojala je posebna analitička grupa u Jelisejskoj palati, ali je Makron taj koncept dodatno proširio. Službe su podstaknute da pomažu kompanijama u strateškim sektorima, kako u zaštiti od konkurencije, tako i u lakšem dolasku do međunarodnih ugovora.

Tržište podmornica često se navodi kao primer tog pristupa. Spoljna obaveštajna služba danas pokušava da prati konkurentske ponude i pruži kompanijama dodatne informacije. Ipak, rezultati su bili neujednačeni.

Najčešće se kao simbol neuspeha navodi ugovor o isporuci dvanaest podmornica Australiji, vredan 6,5 milijardi evra. Sporazum je u početku slavljen kao veliki uspeh, da bi ubrzo bio poništen, bez ikakvih ranijih upozorenja.

U sferi ekonomske konkurencije, gde se koriste sva raspoloživa sredstva, britanski i američki akteri uspeli su da preokrenu situaciju u svoju korist. Taj slučaj, međutim, pokazuje i jačanje uloge francuske obaveštajne službe, koja danas ima posebno odeljenje za ekonomsku bezbednost, uz stalni rast presretnutih komunikacija u toj oblasti.

Posebno poglavlje predstavlja sajber-bezbednost. Makron se u tom segmentu ugledao na izraelski model, ali pokušaj stvaranja sajber-kampusa u Parizu suočio se sa ozbiljnim problemima i gotovo je stagnirao. Istovremeno, u Bretanji, između Rena i Bruza, razvija se drugačiji model, uz učešće vojnih, obaveštajnih i tehnoloških struktura, kao i startapa.

Ipak, zavisnost od Sjedinjenih Država u obradi obaveštajnih podataka ostaje realnost. Unutrašnja bezbednosna služba i dalje koristi američki softver, jer domaće rešenje, i pored političke i finansijske podrške, nije dostiglo potreban nivo.

Sve to vraća priču na početak – na Rusiju. U strukturama francuske obaveštajne zajednice, kako navodi Gastino, pri samom pomenu te zemlje oseća se mešavina straha i poštovanja. Godinama je Moskva posmatrana kao partner u borbi protiv terorizma i nuklearnog širenja, dok su njene političke ambicije u vezi sa Ukrajinom i Baltikom potcenjivane.

Kada je sukob izbio, mnogi su shvatili da su ključna upozorenja bila olako odbačena. Da li su te lekcije zaista naučene i da li će buduće procene biti preciznije, ostaje otvoreno pitanje. Iskustvo poslednje decenije pokazuje da ni veliki budžeti ni snažne strukture nisu garancija jasnog razumevanja sveta, naročito kada se stvarnost uporno odbija da se uklopi u unapred stvorene predstave.