Suprotno gotovo jednoglasnim očekivanjima sa početka sukoba, ruska ekonomija se nije urušila. Naprotiv, pokazala je stepen otpornosti koji mnogi analitičari nisu predvideli. Kako u opširnoj analizi piše švajcarski list Neue Zürcher Zeitung, čiji je autor Herbert Vulf, procene o brzom ekonomskom slomu Moskve pokazale su se kao pogrešne – barem u kratkom i srednjem roku.

Plan da Rusija bude brzo ekonomski potisnuta u izolaciju i dovedena u stanje finansijske nemoći nije dao očekivane rezultate. Prema ovom tumačenju, ključni razlog leži u brzom prilagođavanju proizvodnih kapaciteta, ali i u širenju trgovinskih veza ka državama van zapadnog sveta.

Problemi koji su pogodili rusku ekonomiju nakon 24. februara 2022. godine bili su ozbiljni i vidljivi gotovo trenutno. Trgovinska razmena sa zapadnim državama naglo je pala, cene ruskih energenata na međunarodnim tržištima su se obrušile, dok je rublja pretrpela snažan pad u odnosu na dolar.

Uvođenje finansijskih restrikcija delimično je isključilo Rusiju iz globalnog finansijskog sistema, sa jasnom namerom da se zemlja gurne u duboku ekonomsku izolaciju. Paralelno s tim, Kremlj je ubrzano povećavao vojnu proizvodnju kako bi obezbedio kontinuitet snabdevanja snaga angažovanih u sukobu u Ukrajini.

U takvim okolnostima, malo ko je verovao da će privreda izdržati pritisak. Ipak, dogodilo se suprotno. Slaba rublja povećala je konkurentnost izvoza, dok je snažan rast državne potrošnje – pre svega usmeren ka vojsci – dao dodatni impuls ekonomiji. Finansiranje je u velikoj meri obezbeđeno prihodima od energenata. Prognoze o brzom slomu pokazale su se netačnim, barem privremeno.

Ruska ekonomija je praktično prešla na model koji se može opisati kao vojni kejnzijanizam. Industrije povezane sa vojnom proizvodnjom postale su glavni generatori rasta. Tokom 2025. godine, rashodi za vojsku i nacionalnu odbranu dostigli su oko 40 odsto ukupnog državnog budžeta, dok je vojna potrošnja u prve tri godine sukoba više nego udvostručena. Takva struktura potrošnje značajno je promenila unutrašnju dinamiku privrede.

Procene trenutnog stanja se razlikuju – od dramatičnih upozorenja do tvrdnji o iznenađujućoj izdržljivosti sistema. Forbes je u izveštaju iz novembra 2025. naveo da ruska vojna mašinerija pokazuje znake zamora i da Kremlj, nakon gotovo četiri godine pregrejane fiskalne politike, sve teže prikriva realne probleme.

Sa druge strane, godinu dana ranije, trojica ruskih ekonomista u egzilu pisala su u okviru CASE-centra da je teško zamisliti scenario u kojem bi ruska ekonomija zapala u krizu takvih razmera da bi Vladimir Putin bio primoran na radikalnu promenu politike.

Iza prividne stabilnosti, međutim, kriju se ozbiljne neravnoteže. Ekspanzivan rast vojne potrošnje doveo je do strukturnih pomeranja koja dugoročno mogu imati negativne posledice. Visoki državni rashodi, finansirani prodajom energenata i korišćenjem rezervi, donose kratkoročan rast, ali istovremeno stvaraju duboke disbalanse.

Sve više stručnjaka upozorava na pregrevanje privrede. Proizvodnja oružja u ovom obimu ne može trajati beskonačno. Ekonomija već funkcioniše blizu maksimuma, a svako dalje povećanje vojne proizvodnje nosi rizik rasta inflacije ili potiskivanja civilnog sektora – klasičnu dilemu „oružje ili potrošačka dobra“.

Jedan od razloga zbog kojih sankcije nisu imale snažniji efekat jeste njihovo postepeno uvođenje. Zapadna Evropa je, pre svega zbog zavisnosti od ruskih energenata, oklevala sa odlučnijim merama.

Ipak, sankcije su pogodile sektore zavisne od zapadnih tehnologija, uključujući i vojnu industriju. Što je sistem složeniji, to je veća zavisnost od uvoznih komponenti. Uprkos tome, ukupni efekat ostao je ograničen.

Restrikcije nisu bile sveobuhvatne, uvedene su sa zakašnjenjem, a Evropska unija i dalje uvozi rusku sirovu naftu. Moskva se, još od 2014. godine i prvih sankcija nakon pripajanja Krima, sistematski pripremala za ovakav scenario, razvijajući mehanizme zaobilaženja i oslanjajući se na države koje služe kao tranzitne tačke za zapadne tehnologije.

Uz to, veliki broj zemalja nije se pridružio sankcijama i nastavio je trgovinu sa Rusijom. Strana ulaganja ionako nikada nisu igrala presudnu ulogu u ruskoj ekonomiji, pa njihov gotovo potpuni nestanak nije izazvao šok. Podaci o BDP-u pokazuju pad tokom pandemije 2020, zatim smanjenje od oko 1,5 odsto u 2022. zbog sankcija, a potom oporavak i rast od približno četiri odsto u 2023. i 2024. godini.

Ipak, problemi se gomilaju. Dugoročno finansiranje budžeta sa ogromnim udelom vojnih rashoda ostaje neizvesno, naročito zbog pada cena ruske nafte. Nacionalni fond blagostanja je značajno iscrpljen – samo tokom 2023. iz njega je povučeno 3,46 biliona rubalja, što je činilo više od 40 odsto tadašnjih vojnih rashoda. U tri godine potrošene su gotovo tri četvrtine fonda – oko 113 od ukupno 148 milijardi dolara.

Zavisnost od uvoza dodatno otežava održavanje vojnog kejnzijanizma. Kako sankcije postaju doslednije, tako nabavka potrebnih tehnologija postaje sve složenija i skuplja. Istovremeno, vojna orijentacija ekonomije promenila je industrijsku strukturu: sektori vezani za odbranu zavise od državne potrošnje, dok profitabilne grane poput nafte, gasa i rudarstva beleže pad proizvodnje.

Inflacija predstavlja još jedan signal napetosti. Nakon vrhunca u 2022. godini, pala je ispod šest odsto, da bi tokom 2024. ponovo prešla osam procenata. Putin je izjavio da bi inflacija do kraja 2025. mogla da se spusti na oko šest odsto, ali ostaje pitanje koliko je to realno u uslovima ovakve potrošnje i hroničnog nedostatka radne snage.

Manjak kvalifikovanih kadrova postao je sistemski problem. Vojni napori iscrpljuju civilni sektor, a prema podacima iz februara 2024. otvoreno je 520.000 novih radnih mesta, što ukazuje da u odbrambenoj industriji radi oko 3,5 miliona ljudi.

Mobilizacija, uz visoke finansijske podsticaje, dodatno je pogoršala stanje na tržištu rada. Nedostaje radnika, deo je povređen ili izgubljen u borbama, dok je veliki broj visokoobrazovanih stručnjaka napustio zemlju tokom sukoba.

Budući razvoj situacije u velikoj meri zavisi od daljeg toka sankcija. Ukoliko oslabe ili izgube efikasnost, Moskva će dobiti dodatni manevarski prostor, a Putin će moći da ostane pri maksimalnim zahtevima.

Dosadašnji period pokazao je da je ruska ekonomija preživela prve godine sukoba bez potpunog kolapsa, zahvaljujući unutrašnjem prilagođavanju i jačanju veza sa Kinom i državama globalnog Juga.

U tom smislu, Rusija i dalje ima kapacitet da finansijski podržava vojnu operaciju u Ukrajini. Samo ozbiljno pooštravanje sankcija moglo bi da dovede u pitanje postojeći model. Scenario nalik završnici Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez ekonomski iscrpljen trkom u naoružanju sa Sjedinjenim Državama, za sada ne deluje verovatno. Kako će se ova krhka ravnoteža održati na duži rok, ostaje otvoreno pitanje koje će tek naredne godine dati odgovor.