VUKOVIĆ NA DODELI TRINAESTOJULSKE NAGRADE: Prolazi vrnepodobnih a naročito prolazi vreme podobnih!

„Visokopreosvećeni Mitropolite Joanikije, časni oci, poštovani predsedniče Skupštine Crne Gore gospodine Andrija Mandiću, vaše ekselencije predsednici opština, poštovani Žiri Trinestojulske nagrade, ministri, poslanici, poštovana gospodo, Primajući ovo najveće državno priznanje, dozolite i da kažem kako shvatam i kako razumem ovaj trenutak, istovremeno, kako sam, i koliko, kao pojedinac, svestan vremena u kojem se nalazimo, i kao društvo, i kao kultura. Svet se zatekao u velikom haosu, i svi osećamo opšta pomeranja, pa bi i mi morali biti svesniji svih tih procesa, kako ne bi ostali sami i izgubljeni u oluji. Morali bi ponešto i poraditi na sebi, i okrenuti se svetu koji protiče pored nas. I kao društvo, i kao kultura, krenuli smo u civilizovanu Evropu. Samo da ne smetnemo s uma, da nas Evropa ne zove pod zajednički krov ovako podeljene. Elem, Evropa se ujedinjuje, a mi se delimo“, kazao je Vuković, prenosi Borba.me.

Ne zove Evropa jedne, a drugi da ostanu kući, naveo je Vuković i dodao da kultura nalaže da naše probleme rešimo kući, pa da tek onda krenemo preko praga, u svijet.

„Zavađeni i nepomireni, u krajnjem primitivni, nigde nemaju mesta, a najmanje u hrišćanskoj i civilizovanoj Evropi. Nepomireni ne mogu pod jedan krov. Krov je simbol budućnosti, a podrum je prošlost, i rupa. Svestan u kakvom se trenutku nalazi i svet, i svaka jedinka u tom svetu, k’o kap rose na suvom listu, napisao sam knjigu poezije „Kuće beskućnika“, za koju sam i nagrađen. Verujem da smo podjednako obavešteni da živimo u 21. veku, da smo već i potrošili četvrtinu toga veka, morali smo i čuti da je srušen i Berlinski zid. A mi, mi smo još u dubokoj senci – onoga – čega više nema. Moramo se probuditi iz mrtvog sna kako grmi Gospodar sa Lovćena, i pomerati se za senkom, što će reći za svetom. I, zaista, prolazi vreme diskriminacija, ideoloških hajki, progona, nepodobnih, a naročito prolazi vreme podobnih. Najgora je podela na – podobne – i – nepodobne. Zato i smatram sebe učesnikom u oslobođenju Trinaesojulske nagrade“, kazao je Vuković.

Onaj kojeg gone, progonitelji na neki čudan način i vole, isto, kao i onaj što ga gone, voli svoje goniče, naveo je on i dodao da ta priča i obnavlja svet, ali samo ako se na vreme stane.

„Meni se čini da i nama ističe vreme što se tiče progona, i podela, i potucanja kroz noviju istoriju. Prva žrtva pomirenja bio je Gospod naš Hristos. Tako piše u Pismu. To bi morali da znaju svi koji se bave i politikom i kulturom. A, oni, koji se bave podelama – znaju šta rade – kao da se čuje sa Raspeća. Isuviše smo mali i nemoćni da bi se još i delili. I Veliko kad se podeli ostaje ružno i sakato, i nemoćno. Pomirenje u suštini znači preobraženje – što znači vertikalno menjanje od glave do zelene trave, i takvi, novi, i presvučeni, okupani, i očišćeni od mnogih grehova, i zala, krenuti novim putem. Ovaj dan me podseća na dan kad smo svi bili zajedno, pod jednim nebom i jednom zastavom. A poslednji dan kad smo svi bili zajedno bijaše baš 13. juli pre 84 godine. Od tada, do danas, mi smo podeljeni. Od svih podela najgore su veštačke podele, a od svih veštačkih podela, zaista, najgore su ideološke podele. Ipak, živimo u realnom svetu a ne veštačkom, i treba nam istina, odn. istinsko a ne veštačko pomirenje. Treba nam istina, a ne simulacija. A da li je ovaj svet za nas, ili nije, odgovor na to pitanje ostavimo filozofima i nama pesnicima“, kazao je Vuković.

On je pozvao da se prvo pomirimo u svojoj kući.

„Ako se ne pomirimo, onda, i ne izlazimo iz kuće. Nepomireni, nigde nismo pristali. Da ne bijaše oca, ne bi bilo ni sina. Da nije bilo 13. jula 1878., ne bi bilo ni ovog 13. jula kojeg slavimo. Zato se valja setiti i oca. Zar to ne nalaže i kultura sećanja, elegantna definicija koju u zadnje vreme makar verbalno koristimo. Svetom Petru Cetinjskom protekao je život kukajući nad nepomirenom i zavađenom Crnom Gorom. I sad se na nebu moli za nas“ zaključio je on.

Bonus vieo:

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI