DAJKOVIĆ BIO OČEVIDAC LUDAČKOG NAPADA U PODGORICI: Sve je podsećalo na teroristički napad

Bio sam među onim ljudima koji su prvi dotrčali do povređenih, iako u tom trenutku čini mi se ni sam sebi ne bih mogao pomoći zbog šoka u kom se našao - svega deset metara od dve pokošene devojke. 

Prvo sam pomislio da je u pitanju teroristički napad, kakve smo mogli da gledamo po svetu. Vrisak, plač i krv povređene devojke iz Turske, ali i plač devojke iz Podgorice koja je, Bogu hvala, lakše povređena -  me vratio u realnost, pa sam pozvao policiju koja došla nakon 60 sekundi. Verovatno su već bili informisani. 

A onda sam, nakon početnog šoka, pomislio na decu. I svoju i tuđu. Barem jednom u nekoliko dana dovedem sina da se igra u predivnom okruženju svetinje u kojoj počiva blaženopočivši Mitropolit Amfilohije. 
Sinoć sam, srećom, došao sam. Bogu sam zahvaljivao što je u onom sumanutom napadu sačuvao desetine dečaka i devojčica koji gotovo svako veče provode u igri oko Hrama. To zaista može samo Bog tako da udesi. 

Zašto sam sve ovo napisao? Jer sam pročitao na desetine, možda čak i stotine objava na ovu temu. Onih koji se slade nesrećom (jer se baš dogodila na platou Hrama Srpske pravoslavne crkve), ali i onih koji su odma pozvali na osvetu, pa i nasilje, dajući celom događaju verski i nacionalni karakter. 
Molim vas, prvo što svako od nas treba da uradi jeste da se pomoli za brz oporavak nedužne devojke iz Turske koja je kao turista došla da obiđe našu svetinju. Štaviše, mislim da bi državni funkcioneri trebali da je obiđu u bolnici.  

Drugo, da pustimo nadležne institucije da obave svoj posao i utvrde motive ovog neshvatljivog napada koji se nipošto ne može podvesti pod “saobraćajni incident”, niti dezorjentisanost. Da je tako, ta ženska osoba bi udarila u saobraćajni znak ili kontejner, a ne u nedužne osobe koje su se nalazile čitavih pedeset metara od kolovoza - u rampom ograđenoj zoni naše svetinje. 

Ipak, kada su u pitanju ovako teške tragedije koje nam se nažalost periodično dešavaju, moje mišljenje je da se ne radi ni o “komitama”, ni “četnicima”, ni “balijama”, ni “ustašama”. 

Radi se, kao i u slučaju cetinjskih masakara, o duboko nesrećnim i psihički labilnim osobama koje su na prvom mestu uništile svoje živote, pa živote svojih porodica, a na kraju i živote nedužnih žrtava za kojima me duša i danas boli. 

Ključno pitanje je: Koliko je takvih osoba danas u našem najbližem okruženju?

Na kraju, sve što mogu da kažem jeste: 

ČUVAJTE, VOLITE I LjUBITE SVOJE NAJBLIŽE.

Bonus video:

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI