Zemlja na kolenima, a on lukaviji nego što mislimo - Jeljcinova ludačka strategija kojom je stvorio Putina, izbegao rat i očuvao prirodne resurse (VIDEO)

Ime Borisa Jeljcina opet je često spominjano ovih dana u Rusiji. U danima koji su prethodili samitu "Normandijske četvorke" obeležena je i 28. godišnjica službenog raspada Sovjetskog Saveza, a pitanje svih pitanja bilo je – da li je Jeljcin tada olako prepustio Krim i Donbas Ukrajini?

Uz Jeljcinovo ime i delo rutinski se vezuju pridevi "olako, pijani, nepromišljeno, slabo", pa se ovakvi sudovi donose bez dubljeg promišljanja. Pokušajmo pažljivo da analiziramo šta je to bilo tako slabo u vezi sa Jeljcinom. Dobro nam je poznat široko rašireni stereotip o tome kako se Čehoslovačka raspala mirno, na bazi civilizovanog dogovora, a SFR Jugoslavija u divljačkim krvavim ratovima koji su zagadili ovaj prostor mržnjom i nesrećom.

Nema ničeg netačnog u tome, ali kada ste čuli kako se Sovjetski Savez raspao mirno i civilizovano? Verovatno nikada ili jako, jako retko. A raspao se mirno i civilizovano još pre Čehoslovačke. Razvod u SSSR-u u kojem je živelo 300 miliona ljudi različitih vera i nacija, bio je daleko komplikovaniji od čehoslovačkog slučaja i potrajao je skoro tri godine. Umesto na samo dve, raspao se na 18 nezavisnih država. Bez ratova i bez izbegličkih kolona. Predsednik Rusije u vreme kada se to događalo bio je Boris Jeljcin. Uspešnijeg kriznog menadžera od njega teško da je bilo u 20. veku.

Kada su se 8. novembra u beloruskom Belovježu sastali Jeljcin, ukrajinski predsednik Leonid Kravčuk i lider Beloruskog vrhovnog sovjeta Stanislav Šuškevič, postigli su dogovor o prestanku postojanja Sovjetskog Saveza "kao subjekta međunarodnog prava i geopolitičke realnosti" i najavili uspostavljanje Zajednice nezavisnih država. Oni su potpisali akt poznat kao "Belovješki sporazumi". Nekoliko meseci ranije tri baltičke sovjetske republike proglasile su nezavisnost koju je Moskva priznala.

Da li je Jeljcin mogao 1991. da dobije Krim i istočnu Ukrajinu? To su od njega uoči samita u Belovježu tražile delegacije iz Donjecka i Luganska. Nekoliko dana pre, tačnije 1. decembra, ogromna većina građana Ukrajine, oko 90 posto njih podržalo je na referendumu Kravčukov "Akt o nezavisnosti" iz avgusta. Zanimljivo je da je iste godine u martu održan prvi referendum na istu temu, a na njemu je većinski izražena volja birača za očuvanjem Sovjetskog Saveza.

Prema rečima Sergeja Filatova, bivšeg šefa Jeljcinove administracije, kada je u Ukrajini prošao referendum o suverenitetu i otcepljenju povelo se pitanje objedinjavanja slovenskih država zbog čega su i potpisani Bjeloveški sporazumi. Belorusija je jedina republika uz Rusiju, koja nije najavila izlazak iz savezne države, dok su sve ostale sprovele referendume po tom pitanju.

- Imajte na umu da je sve vreme nad nama stajalo vrlo važno i teško pitanje – Ukrajina je imala atomsko oružje i rakete. Trebalo je na neki način ovu stvar preuzeti od Kijeva. Kada se postavilo pitanje prebacivanja nuklearnog oružja u Rusiju, ministar odbrane Ukrajine, Konstantin Morozov bio je kategorički protiv toga - posvedočio je Filatov.

Na primedbe da je atomsko oružje u Ukrajini bilo beskorisno bez zapovedničke kontrole iz sedišta Strateških ratnih snaga u Moskvi, Filatov je naveo da je "sve to bilo podložno izmenama", te da je prisustvo bilo kakvog atomskog oružja izvan Rusije bilo vrlo opasno.

U vezi sa molbama ruskog stanovništva da se ne ostavi u Ukrajini, već da im se omogući da se i oni izjasne na lokalnim plebiscitima, Filatov navodi da Jeljcin jednostavno nije imao vremena za bavljenje Ukrajinom, jer mu je prioritet bilo preživljavanje Rusije i tamošnjeg naroda. Takođe, on je ocenio da je prvi ukrajinski referendum iz marta bio "smešan".

- Vidite, teoretsku odluku referenduma trebalo bi sprovesti u praksi, ali uvek treba razmisliti sa kojim silama se to treba učiniti. Imate li snage ili ne? Ukrajina sada nema snage da vrati Donjeck i Lugansk. Iako stvarno žele, ne mogu. Tako je bilo i tada - objasnio je Filatov.

Kada je reč o Krimu, bivši Jeljcinov savetnik Sergej Stankevič objasnio je da je Rusija 1991. ostavila Krim u Ukrajini zbog atomskog oružja. Prema njegovim rečima u jesen 1991. pred rukovodstvom Rusije bio je težak i očit izbor – insistirati na preraspodeli teritorija, uključujući silu, ili se usredsrediti na osiguranje prava ljudi koji žive na tim teritorijima?

- Rukovodstvo Rusije odlučilo se za drugu opciju i to je bilo potpuno pravilno. Nije bilo "mirnih i prijateljskih" opcija za preraspodelu teritorija. Rat ima tako grozno svojstvo: nastajući lokalno na jednom mestu, onda se širi poput požara koji se ne može kontrolisati. Osim toga, pred mojim očima bilo je negativno iskustvo "republike" Severnog Kipra, kojim stanovnici Krima uopšte nisu impresionirani - rekao je Stankevič.

S takvim namerama Moskva je krajem 1991. godine započela pregovore sa Kijevom koji su rezultirali paketom sporazuma. Krim je postao republika i dobio je najširu moguću autonomiju: svog predsednika, vladu i parlament, ustav, oporezivanje, vlastiti proračun, spoljnu ekonomsku aktivnost, svoju kulturnu i obrazovnu politiku, uključujući jezično samoodređenje. Tome je dodata baza Crnomorske flote u Sevastopolju koja je nedvosmisleno priznata kao ruska.

 

- Paket je takođe uključivao dogovor da se sve nuklearno oružje premesti u Rusiju. Ta tema je bila neverovatno važna. Na zapadu i u središtu Ukrajine već su delovale paravojne borbene grupe koje su posedovale malokalibarsko oružje. Bilo je zastrašujuće zamisliti da će se neki spontani sukobi razviti u oružane sukobe, tokom kojih će doći red na ucenjivanje nuklearnim oružjem. U Ukrajini je bilo preko 700 nuklearnih bojevih glava - objasnio je bivši predsednički savetnik Stankevič.

On je ocenio da je najvažnije što Rusija nije tada išla na nasilnu preraspodelu teritorija, što joj omogućava da danas mnogo efikasnije sprovodi integracijske procese u odnosima sa komšijama. Međutim, Stankevič nije bio pozvan u Belovjež, jer je smatrao da je bilo bolje da Rusija odvojeno vodi pregovore sa svakom od republika. Pored toga, sporazume koje je Rusija tada postigla sa Ukrajinom ne smatra lošim, ali žali što oni nisu potrajali.

- Nažalost, predsednik Leonid Kučma 1995. godine zapravo je razbio naš "krimski paket", oduzimajući gotovo sve ovlasti Autonomnoj Republici Krim. Republika je bila lišena proračunskih prihoda, spoljne trgovine, smenjeno je predsedništvo, počeli su da imenuju "Varangance" odozgo prema dnu, tlače u smislu kulture i jezika i progone aktiviste koji se tome protive - sažeo je Sergej Stankevič.

Bivši državni sekretar i potpredsednik Vlade RSFSR-a Genadij Burbulis, jedan od najbližih Jeljcinovih saradnika, rekao je da je iznenađen izjavom bivšeg šefa predsedničke administracije Filatova o zahtevu predstavnika Krima i Donbasa 1991. godine da ih ostave u sastavu Rusije. Stankevič je naveo da je takvih zahteva doista bilo, ali da su bili neformalni, te da se o tome u Belovježu nije razgovaralo.

Jeljcin i američki predsednik Bil Klinton, britanski premijer Džon Mejdžor i ukrajinski predsednik Leonid Kučma potpisali su 1994. Budimpeštanski memorandum kojim se Ukrajina obvezala da će se odreći svog nuklearnog oružja i prebaciti ga u Rusiju gde će biti uništeno. Budimpeštanskim memorandumom Ukrajini su Rusija, SAD i Velika Britanija zagarantovale da će čuvati njen teritorijalni integritet i suverenitet. Jeljcinov ključni saveznik u razoružavanju Ukrajine bio je Klinton.

Dalekosežnost ovog poteza izašla je na videlo u novembru 2013. kada je u Kijevu sproveden državni udar, a već u martu 2014. Krim je nakon referenduma službeno pripojen Rusiji. Bez kapi krvi. Donbas je od tada de-facto teritorija izvan kontrole Kijeva.

S pozicije ruskih interesa Jeljcinova odluka da se 1991. ne protivi mirnom razdruženju sovjetskih republika bila je prava, kao i mnoge druge njegove strateške odluke o kojima se retko govori. Na primer ona da ne prodaje i da ne daje u koncesije nijedan od ruskih prirodnih resursa zapadnim kompanijama u vreme kada su prštale ponude, već da ih prepusti na upravljanje lokalnim banditima, kasnije poznatim milijarderima-tajkunima. Da je to uradio dobio bi mnogo novca koji je tada nedostajao Rusiji, ali ih Putin kasnije ne bi mogao uzeti natrag od "Shella" ili "Texaca", kao što ih je za jedan dan uzeo od Abramoviča, Berezovskog, Deripaske i sličnih.

 

Putin danas ne bi mogao da gradi "Severne tokove", "Snagu Sibira", niti zavrtati gas Ukrajini da nije bilo pravih strateških poteza Borisa Jeljcina. Šta sve taj nije radio da bi sačuvao Rusiju od rata i propasti u vreme kada je bila na kolenima. Teturao se pijan po Vašingtonu, glumio klovna kad god bi video kameru da ga snima i za sve to vreme nije napravio stratešku grešku.

Nije se libio da 1993. okrene topove na Beli dom i tako slomi ratobornu opoziciju koja je pokušala državni udar. Iduće godine je izgurao promenu Ustava koji je predsedniku države garantovao ogromne ovlasti. Na kraju je pre nego što se povukao 1999. predstavio svog naslednika – Vladimira Putina. Da je zaista istina da je Jeljcin bio slab i da nije znao šta radi, šta mislite da li bi Putin već 20 godina stabilno kormilario Rusijom, ili bi se u opštem rasulu izmenjalo ko zna koliko predsednika?

Da li je Jeljcin bio strateški genije ili pijani klovn? Šta mislite?