Putin ostvario najveći san Petra Velikog!

Ruski imperator Petar Veliki rođen je 1672. godine, a već sa deset godina postaje car moćnog Ruskog carstva, da bi 1721. godine titulu cara zamenio titulom imperatora, kada samim tim država postaje Ruska Imperija.

Tokom vladavine koja nije bila kratka i koja je trajala od 1682 – 1725. godine izvršio je temeljnu reformu ruskog društva, Crkve, ekonomije i države. Od načina odevanja, ponašanja u javnosti, novog ustrojstva crkvene hijerarhije, sve je to bila zasluga Petra I Aleksejeviča, koji zbog velikih zasluga u opismenjavanju i emancipaciji ruskog društva i zaslužuje titulu “Veliki”, uprkos tome što je vladao čvrstom rukom i što je najstrože kažnjavao svoje političke protivnike.

Vodio je niz ratova protiv Šveđana na severu, Persijanaca i Osmanlija na jugu. Rusko carstvo se tokom tih velikih sukoba širi ka severu, ali i jugu, a ideja je između ostalog bila da Rusija dobije kontrolu and što većim teritorijama, jer je to jedan od osnovnih nagoveštaja svakom neprijatelju da bi se bilo kakva vojna kampanja protiv Rusije završila tragično po osvajača.

Istorijski gledano, to je i potvrđeno. Ko god je krenuo u osvajanje ogromne ruske zemlje, dobio je zastrašujuć odgovor. Pokušali su i Napoleon i Hitler, nisu uspeli u namerama da osvoje ogromnu rusku beskrajnost.

U čemu je kvaka? Linije snabdevanja svakog napadača nikada ne bi izdržale na tako ogromnom prostranstvu, kad tad bi se raspale, što zbog učestalih diverzija domaćeg stanovništva i gerilskih napada, što zbog oštrih zima, o čemu je u svojoj knjizi “Zatočenici geografije” pisao poznati novinar, politički analitičar i izveštač Tim Maršal, navodeći da velika ravnica na zapadu i dugačka zapadna granica koju Rusija ima jeste mana, ali da beskrjnost prostora može biti i te kako vrlina i veliki saveznik Rusima.

To je zakucalo esker u kovčeg megalomanskim planovima Napoleona i Hitlera. Morali su nazad. Petar Veliki je dakle, najpre shvatio važnost velikog prostranstva koje je Rusija imala i nastojala da ostvari.

Druga važna strategija velikog ruskog imperatora bila je da ruska vojska izađe na topla mora. Petar Veliki je za svoje vladavine uspeo da ostvari mnogo toga kada govorimo o izlasku Rusije na mora.

Najpre je potukao Šveđane i preoteo im tada još uvek močvarnu oblast u dubini Finskog zaliva, gde je odlučio da sagradi rusku prestonicu – Sankt Peterburg. Sankt Peterburg je nikao u bivšoj švedskoj provinciji Ingriji 1703. godine, nakon što je ruska vojska potukla Šveđane i ispostaviće se, isterala ih iz tih krajeva za sva vremena.

Da podsetimo, rat sa Šveđanima je bio najduži koji je vodio, trajao je od 1700. Do 1721. godine. Pre njega, nijednom ruskom vladaru nije pošlo za rukom da do te mere potuče Šveđane, koji su u 16. i 17. veku bili neprikosnoveni gospodari Baltika i njegovih obala.

Sankt Peterburg je od 1703. do danas bio i ostao slobodan ruski grad. Nacistima nije pošlo za rukom da ga osvoje tokom trajanja 900 dana duge opsade (tada Lenjingrada). Ovaj grad koji nosi ime po Svetom Petru bio je i ostao važna ruska severna vojna luka, odakle su Rusi mogli da kontrolišu, a i danas kontrolišu ceo Baltik uključujući i kretanje NATO snaga oko zemalja koje zapljuskuju talasi Baltičkog mora (Litvanija, Letonija, Estonija, Finska, Švedska, Danska, Nemačka, Poljska). Danas Rusi moraju biti zahvalni Petru Velikom na tome što je shvatio važnost stvaranja strateške luke koju danas mnogi nazivaju "Venecijom Severa".

Međutim, Petar Veliki nije bio zadovoljan time, želja mu je bila da ruski brodovi zaplove južnim, toplim morima, smatrajući ih daleko strateški važnijim. Uspeo je da uspostavi luku na Azovskom moru (luka Azov), koju je osvojio posle rata sa Osmanlijama, ali je grad izgubljen nakon 1711. godine, posle mirovnih pregovora sa Osmanlijama. Takođe je uspeo da osvoji južnu i zapadnu obalu Kaspijskog mora posle rata sa Persijanacima, ali ih je Rusija izgubila posle njegove smrti. Na taj način, Rusija ostaje bez izlaza na južna mora.

Veliki imperator je stavio u amanet budućim ruskim vladarima i vojskama da ostvare ono što je on propustio, da Rusija izađe na topla mora.

Danas, nekoliko vekova kasnije, možemo reći da se to i dogodilo. Rusija je strateški vojno uspela da izađe na južna mora. Krim je postao deo Ruske Federacije, sa velikom lukom Sevastopolj iz koje ruska Crnomorska flota direktno kontroliše Crno i Azovsko more. Putin je vojno pomogao Asadu u Siriji i zahvaljujući Rusiji je ova sekularna arapska država opstala i izdržala pod pritiskom Zapada, SAD i radikalnih militantnih salafističkih grupa.

Da je besplatan doručak samo u mišolovci potvrđeno je kada su sirijske vlasti morale da daju nešto zauzvrat zbog velikodušnosti Rusije. Sirija je pored vazduhoplovne baze Hmejmim, Rusiji ustupila i luku Tartus. Sada je ona u rukama ruske ratne mornarice. Time je Rusija konačno izašla na topla mora, a njeni brodovi kontrolišu Istočni Mediteran.

Tokom rata u Avganistanu, Sovjeti su takođe razmišljali o proboju na Omanski zaliv i Arapsko more, ali je to već bilo vreme kraja SSSR-a i njegovog očitog slabljenja, da bi se upustio u novu opasnu avanturu.