Iza poteza ruskog predsednika kriju se veliki planovi za Bliski istok

Moglo bi se reći da je "slobodni svet" prepoznao ruskog predsednika kao onog koji može svojim autoritetom i diplomatskom veštinom zaustaviti nadolazeći veliki rat, kakav se nazire iza sukoba Irana i SAD. Kako je do toga došlo? Najpre treba istaknuti da Putin nije tek neki simbol, nego realan i moćan političar koji već 20 godina stabilno upravlja interesima Rusije.

Pre šest godina čuli smo od tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obame da je Rusija tek regionalna sila, a prema tome trebalo je valjda zaključiti i da je Putinov domet ograničen. Na Ukrajinu i Gruziju, recimo, koje su svoje NATO aspiracije platile gubitkom teritorija.

Naravno da je to bio Obamin izraz ljutnje, pre nego objektivna ocena, budući da je izjavu dao povodom pripajanja Krima Rusiji. Korporativni mediji ni danas ne hvale Putina, niti tvrde da je mirotvorac, ali mu priznaju da vlada situacijom.

Naslovima u kojima se ističe da je Rusija već sada pobednik u sukobu Irana i SAD, te u tekstovima gde se navodi da Putin proteruje SAD sa Bliskog istoka, američki mediji kreiraju sliku o Putinu - gospodaru prilika na Bliskom istoku. Tome je uveliko doprineo iznenadni Putinov odlazak u Siriju na pravoslavni Božić u utorak, pet dana nakon američkog atentata na iranskog generala Kasema Sulejmanija.

- Uz sve veću neizvesnost u regiji, Putinov dolazak u Siriju osmišljen je kako bi svetu dao sliku o Rusiji kao snažnom i pouzdanom savezniku - ocjenjuje "Forbes" magazin.

Tako nekako stvari vidi i "Foreign policy", navodeći da "od početka svoje intervencije u sirijskom građanskom ratu 2015. godine, Rusija je nastojala da se pozicionira kao glavni igrač na Bliskom istoku, etablirajući se kao retki posrednik koji je u dobrim odnosima sa svim moćnicima u regiji".

- Bio je lider na svetskoj pozornici, posetio je trupe stacionirane u dalekom ratnom području za praznike, sklapajući saveze i privredne dogovore na Bliskom istoku, zahtevajući sastanak sa nemačkom kancelarkom u njegovom glavnom gradu, prikazujući sebe i svoju zemlju kao pouzdane partnere u sve neizvesnijem svetu. Američka strateška pozicija na Bliskom istoku tajna je za mnoge saveznike, a Rusija je više nego spremna da ispuni vakuum - piše "New York Times", dodajući da se američki saveznici mogu okrenuti Rusiji u potrazi za partnerom.

Ako je sudeći prema Turskoj, oni su se već okrenuli Rusiji. Ankara ne pokazuje strah, koji parališe Evropu od napuštanja anti-ruske politike, iako je očigledno da se evropski političari u ovom trenutku više plaše postupaka Trampa, nego Putina.

Telefonskim pozivom francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, pre svih ostalih, pozivom u goste Angeli Merkel, Putin je ohrabrio ključne zemlje EU da prelome od neprijateljstva prema nečemu što može biti savezništvo. Znakova savezništva već ima. Na primer, ostajanje EU i Rusije u Nuklearnom sporazumu s Iranom iz 2015.

- Čak i kad su SAD, naš snažni saveznik, donele odluku da napuste Sporazum (2018.), mi smo na evropskom nivou doneli odluku da podržimo ovaj sporazum, ne zato što mislimo da je to savršen sporazum, već zato što mislimo da on nudi kanal komunikacije, kako bismo pokušali da smanjimo rizike u regiji - rekao je Šarl Mišel, predsednik Saveta EU.

Potpisnici sporazuma iz 2015. su pored Rusije, SAD i EU još Iran, Kina, Nemačka, Francuska i Velika Britanija.

EU se može nadati da će Putin uticati na Teheran da nastavi da poštuje Sporazum, čije je usaglašavanje i potpisivanje valjda najveći domet diplomatije EU u istoriji njene Kancelarije za spoljnu politiku, koju je tada vodila Federika Mogerini.

Ali, ruski interesi, a ne tuđa očekivanja, vodiće Putina. To bi moglo da znači i povremeno tolerisanje kršenja sporazuma od strane Irana ukoliko bi to doprinelo izlasku SAD sa Bliskog istoka.

Zavirimo na trenutak u istoriju Putinovih odnosa s trojicom američkih predsednika. "Ružičasta" revolucija u Gruziji, "narandžasta" revolucija u Ukrajini, širenje NATO-a na istok su događaji koji su obeležili prelaz iz prvog u drugi Putinov mandat.

Dok su prvih četiri godine novog ruskog predsednika u odnosima sa Zapadom, uprkos izlasku SAD-a iz sporazuma PRO (2002.) i vojnoj intervenciji u Iraku (2003.) prošle manje više partnerski, kraj drugog mandata Putin će dočekati kao deklarisani zapadni neprijatelj. U jednom od prvih predsedničkih intervjua Putin je rekao da je Rusija deo evropske kulture, te da on teško sebi može predstaviti NATO kao neprijatelja, ali da se Moskva ne slaže sa širenjem NATO-a na istok.

Prelomna tačka u odnosima bio je njegov govor 10. februara 2007. na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, kada je kritikovao širenje NATO-a, rekao da je model unipolarnog sveta neodrživ, i ocenio kao neprihvatljivo što je zakonski sistem SAD u svim sferama prešao svoje državne granice i što se nameće drugim zemljama. Ove reči izazvale su šok na Zapadu.

Iduće, 2008. godine Putin je delovao s položaja predsednika Vlade Rusije, gde ga je zatekao petodnevni rat s Gruzijom u avgustu. Prema procenama Moskve nakon proglašenja nezavisnosti Kosova bilo je došlo do realne perspektive članstva Ukrajine i Gruzije u NATO-u. Pred samit NATO-a iste godine u Rumuniji, Putin se obratio tadašnjem američkom predsedniku Džordžu Bušu u nameri da ga odvrati od davanja Kijevu i Tbilisiju plana za članstvo (MAP) u vojnom savezu.

- Razumete li Džordže, da Ukrajina i nije država. Šta je Ukrajina? Deo njene teritorije je istočna Evropa, a značajan deo smo im mi podarili - kazao je Putin prema svedočenju prisutnih.

Ruski predsednik nagovestio je da će, ukoliko Ukrajina bude primljena u NATO, ta država prestati da postoji: To je, u stvari, bila pretnja da će Rusija odvojiti Krim i istočnu Ukrajinu. Ukrajina i Gruzija nisu primile MAP, ali su svejedno obe u međuvremenu ostale bez delova teritorija kada su pokušale da se alternativnim putem približe Savezu.

Saradnja Rusije s novim američkim predsednikom Obamom pre 2011. činila se solidnom. Obnovljen je rad Saveta Rusija – NATO, koji je zamrznut nakon rata u Gruziji. Moskva je dobro sarađivala i sa Briselom, pa je pregovarala sa zemljama Šengenske unije o međusobnom ukidanju viza za kraća putovanja.

A onda su NATO države napale Libiju, Gadafi je brutalno ubijen od naoružane proameričke rulje, a u Moskvi su krenule velike antirežimske ulične demonstracije, koje su prema Putinovim rečima, signalizirane i podržane od Hilari Klinton, kao državnog sekretar SAD.

U trećem predsedničkom mandatu (2012-2018) Putin je bez ispaljenog metka vratio Krim u Rusiju 2014, a zatim je 2015. ušao s vojskom u Siriju na poziv tamošnje vlade, koja je bila pred kolapsom, te vojnim savezom s Iranom i Sirijom ključno doprineo slomu terorističke Islamske države.

Kako tvrdi "Washington post" baš je Sulejmani pružio u Moskvi ključna uveravanja Putinu da se može pobediti u Siriji. Za to vreme, na istoku Ukrajine, proruski pobunjenici drže pod kontrolom teritoriju naseljenu etničkim Rusima, dok je Rusija isključena iz G8, Savet NATO – Rusija prestao je sa radom, a SAD od 2014. povećavaju prisustvo u Iraku. SAD i EU uvode Rusiji ekonomske sankcije.

A onda je za američkog predsednika došao Donald Tramp i liberalna američka javnost optužila je Putina da ga je doveo na vlast nekakvim hakovanjem elektronske pošte Hilari Klinton. Može biti da se Putin lično veselio porazu Klintonove, ali nije dokazano učešće Rusije u hakerskim igrama oko američkih izbora. Putin je iskazao dosta razumevanja za Trampovu politiku, čak i kada je ona bila antiruska.

Tako smo došli do Božića u Damasku. Dok je Tramp izmicao novinarima nakon ubistva Sulejmania i preko svojih čuvenih twittova pretio ratnim zločinima u vidu uništenja kulturne baštine Irana, Putin je otputovao u Siriju. Tamo se sastao s Bašarom al Asadom, predsednikom čiji su dani bili odbrojani pre nego što su mu Rusi priskočili u pomoć.

Znalački izbor termina Putinove posete Damasku efektno ilustruje koliko se situacija na Bliskom istoku promenila. Putin je odlaskom kod Asada poslao snažnu poruku, ne samo Vašingtonu, nego i Briselu, Teheranu i ostalima, ističući da je Rusija najvažnija sila na Bliskom istoku, a ne Iran.

Drugi deo demonstracije tranzicije moći na Bliskom istoku je danas u Moskvi, gde je na sastanak sa Putinom došla Angela Merkel. Umesto da u ovom neizvesnom času kancelarka najmoćnije evropske države putuje na dogovor u Vašington, ona leti u suprotnom smeru. Za to vreme u američkom Senatu traje procedura za uvođenje rezolucije, kojom bi se Tramp obvezao da traži dopuštenje Kongresa za dalja vojna delovanja u Iranu.

Bez obzira na to što su mali izgledi za usvajanje rezolucije, dovoljno je to što se to poteže po medijima, pa da se Putin u očima čitatelja i gledatelja sagledava kao racionalan i pouzdan, a američka strategija na Bliskom istoku tragikomičnom. Sve to u izbornoj godini, što bi Trampu trebalo dodatno da suzi prostor za manevar.

Po oklevanju Evrope da podrži Trampa u novim sankcijama i pretnjama Iranu, može se zaključiti da on nije unapred osigurao evropsku podršku za atentat. Evropski saveznici time pokazuju da ne žele da idu u misiju odmazde protiv Irana, kao nekad u Irak zbog nepostojećeg oružja za masovno uništenje.

Prema ćutanju Putina nakon iranskog raketnog napada na američke baze u Iraku i nezauzimanju strane, može se verovati da će on nastupiti u ulozi medijatora. Strateški pravci delovanja Rusije su prepoznatljivi, ali za koju taktiku će se opredeliti Putin? Šta će kome ponuditi? Za sada izgleda kao da sve ide njemu u prilog. I skok cene nafte, i razlaz među NATO saveznicima i Trampova impulsivnost...