Mitrovići ostavili sve u Srbiji i otišli u daleku Norvešku, evo kako su se snašli

Kada napuštaš porodicu, prijatelje, ulice na kojima si odrastao, nije nimalo lako, ali sada, sa ove vremenske distance možemo da kažemo da su sve one suze na rastanku vredele, sada se svi oko nas smeše. Tako za „Alo!“ započinju priču Jovan (37) i Jelena (33) Mitrović, koji su se pre devet godina odselili u Norvešku u potrazi za boljim životom.

Kada su doneli ovu tešku životnu odluku oboje su bili u potrazi za poslom. Jelena je još studirala, a Jovan je tezgario kao programer. U Srbiji nisu bili ni gladni ni žedni, ali su verovali da mogu više.

- Joca je od tezgi mogao lepo da zaradi. Živeli smo u stanu koji je on dobio od njegovih i mogli smo da se pokrijemo. Znala je da bude drama na kraju meseca, tada su uletali malo moji, malo njegovi, ali krpili smo se – priseća se Jelena života u Srbiji.

Međutim, kad god bi krenula stiska sa novcem oboje bi noćima razmišljali gde greše i kako će da preguraju kada dođu deca. Jovan nije mogao da nađe stalno zaposlenje, a Jelena je polako gubila volju za studijama, jer je shvatila da joj prosek preko 9 najverovatnije neće sutra doneti neku veliku platu. O životu u inostranstvu su počeli da razmišljaju kada je jedan njihov drug odlučio da sve ostavi i krene put Norveške, da se tamo upiše na studije i potraži bolji život. Imali su „matricu“ - čoveka koji je prošao svu agoniju prikupljanja papira i sve birokratske zavrzlame... Prateći njegove smernice, krenuli su da se pripremaju za odlazak. Sama priprema je trajala godinu i više. Sve što su mogli od novca davali su na prevođenje diploma, časove norveškog, pravljenje šteka za odlazak. Najteže od svega im je pao uslov od 10.000 evra na računu u banci.

- To im je neko osiguranje da imaš tamo hleba da jedeš dok se letnji kamp gde učiš jezik ne završi i dok se ne snađeš. Štekali smo, pozajmljivali i na kraju nakupili pare. Bila je to ogromna odgovornost. Kada smo konačno spakovali kofere znali smo da nam nema povratka dok novac ne vratimo. To nas je valjda i održalo tih prvih najtežih godinu dana – objašnjava Jelena i dodaje da odlazak u drugu zemlju nije bio nimalo bajkovit. Novac koji su poneli počeli su brzo da krckaju. Život je gore preskup. Pored napornih predavanja i stalnog učenja, morali su da pronađu i posao kako bi mogli da prežive.

- Bilo je dana kada smo samo jeli iz konzerve. Cigareta smo se odmah odrekli, jer su papreno skupe. Strepeli smo od svakog novog dana. Sada kad vratim film, ne znam da li bismo imali toliko snage, volje i živaca da kroz sve ponovo prolazimo.

Jovan je imao sreće, nakon brojnih apliciranja za posao, jedna kompanija je u Jovanu prepoznala potencijal i ponudili su mu probni rad. Brzo je ispunio njihova očekivanja, pa je dobio i stalan posao i radnu vizu. Jelena nije bila te sreće. Odbili su da joj priznaju većinu predmeta, te je to značilo da bi morala da počne da studira sve od nule. Posla sa srednjom školom nije bilo ni na vidiku, a kako nisu bili venčani, morala je da se vrati kući. Usledili su meseci agonije, povremenih viđanja i traženja načina da ponovo budu zajedno, ali ne u Srbiji. Ljubav i volja su bili jači od svega. Oboje su uložili nadljudske napore da to i ostvare. Jelena je odlučila da promeni profesiju i upiše biohemiju, jer su joj na tom fakultetu priznali dosta ispita. Za to vreme Jovan se probijao na poslu, pronašao je mali stan na obodu Osla, kupio osnovni nameštaj i uskoro su opet bili zajedno.

- I tad je bilo dana sa konzervama, ali sam onda ja honorarno počela da radim. Noću bih učila, pa jurila na predavanja, pa na posao i tako u krug. On je radio i po 12 sati, a onda po kući sve što ja ne stignem. I tako iz meseca u mesec, dok konačno nismo stali na noge i krenuli da gradimo život ispočetka – sada sa osmehom priča naša sagovornica, koja je sa Jovanom ubrzo nakon povratka u Norvešku dugogodišnju vezu krunisala brakom.

Iz dana u dan, sve je bilo lakše. Ubrzo su se navikli na sve što je „normalno“. Kako kažu za „Alo!“, u Norveškoj nema traženja rupa i krivinarenja. Jednom kada uđeš u sistem moraš da ga poštuješ, i onda kad to naučiš, život ti bude mnogo lakši.

- Kad se samo setim da sam se iščuđavala kad piše da autobus stiže za manje od minut i dok se okrenem, vidim kako ulazi u stanicu-do toga da su u bankama i kod lekara ljubazni kao da si im rod najrođeniji. Ovde se bore da zadrže dobrog radnika, da sačuvaju dobrog komšiju, da te ispoštuju gde god da se pojaviš – kaže Jelena.

Nakon teškog perioda usledile su brojne godine sreće, a nadamo se da su tek brojne pred njima. Novac koji su onomad pozajmili da bi otišli uveliko su vratili. Odsekli su sve repove koje su ostavili za sobom. U Srbiju često dolaze, da obiđu svoje najmilije, a sada kada su kupili svoj stan, nadaju se i da će ih i oni sve češće posećivati u Oslu.

- Početkom avgusta se useljavamo u naš dom. Nezamislivo, ali istinito. Eto, trebalo nam je devet godina sve ukupno, ali da kažemo sedam. Za to vreme smo i putovali i uživali i zaista videli to bolje sutra, sada ga konačno i živimo – ističu naši sagovornici.