Srbi i Jevreji se jedini još bore za vazduh!

Ponegde se za "drobni Balkan" kaže i "Balkani", zbog mnoštva entiteta, kultura, identiteta i interesa.

Sve balkanske bure, mržnje i međusobna satiranja su samo vidljivi vrhovi bilja koje raste i buja ispod vode, u kojoj traje borba za proizvodnju novih i preotimanje starih identiteta. A manipulacije identitetima imaju jednu jedinu svrhu - ostvarivanje prevlasti nad dušama i materijalnim dobrima. Od onih čije je preotimanje uspelo očekuje se da svakodnevno potvrđuju svoju "pravovernost" kroz resantiman prema svom prethodnom narodu, i to je izvorište stare izreke "poturica gori od Turčina".

AP

Pogledaj galeriju

AP

Pogledaj galeriju

AP

Pogledaj galeriju

AP

Pogledaj galeriju

Skoro ceo vek ropstva pod Turcima bio je podnošljiv, naši vladari su bili vitezovi i imali ugled u Evropi, srpske princeze su bile na dvoru u Istanbulu, plaćan je neki podnošljiv porez i davano nešto vojske - jednom rečju, kao da smo bili u nekoj "evropskoj uniji". Naše nevolje nastaju kad se u većoj meri, i u svim srpskim zemljama, bogatiji Srbi preobraćaju u islam i trude da postanu Turci, preuzimajući upravi ingerencije na lokalnom nivou.

I pored toga, mnogi "preobraćeni" su decenijama, ako ne i vekovima, bili "kriptohrišćani" (Olga Zirojević) jer siromašnije stanovništvo nije imalo nikakve koristi od "turčenja". Ali, daleko od toga da je samo preotimanje od strane islama dalo porazne posledice.

Ogromna srpska populacija, koja je ostala u katoličanstvu (u kome je rođen i Stefan Nemanja) sve do dolaska Austrougarske u Bosnu, nazivala se "katolicima", i negovala tragove srpskog identiteta, nakon čega su smatrani Hrvatima.

Dirljiva je istrajnost mnogih dubrovačkih Srba katolika da očuvaju svoj srpski identitet. Jedan od njih, Petar Mato Gracić, preživeo je i ustaški režim, ali je streljan kad su ga se 1944. dočepali komunisti. (Videti u: "Petar Mato Gracić, Dubrovčanin," "Narodna prosveta").

Onda je Kominterna naredila "stvaranje" novih identiteta i razbijanje Jugoslavije, i to nam traje do danas. Pritom je, antagonizovanjem braće različitih vera ili dijalekata, potpuno isključena mogućnost "proširenog", inkluzivnog identiteta, kao što je: Srbin-Amerikanac, Srbin-musliman, Srbin-Crnogorac, itd.

Popa i Vinaver

Ko može reći da Vasko Popa, Stanislav Krakov, Stanislav Vinaver, i mnogi drugi veliki ljudi, nisu pored svog porekla - bili i veliki Srbi?

"Isključivi" novi identitet neminovno otvara ponor u duši konvertita, jer mi smo ono što jesmo, a ne ono što hoćemo da jesmo. Tako veći deo njegove ličnosti uznemirava i traži da se izrazi. Ako izostane i nagrada za konverziju, tada konvertit mora da se domišlja - zašto je taj novi identitet bolji od starog, izneverenog, i sva njegova pažnja, poređenja i odnos prema drugome i drugačijem vezani su za prethodnu pripadnost.

Tako se često čuje kako je "nova vera" daleko bolja od stare, i druge floskule rasističkog karaktera o superiornosti. Sve što se dešava u takvoj duši neraskidivo je povezano sa prethodnim identitetom kroz poređenja i suprotstavljanje. Nijedna misao o novom identitetu nije moguća bez odnosa prema bivšem identitetu, i tu vekovi nisu važni. Za razliku od isključivog ("ili - ili") identiteta, takav "i - i" tj. "prošireni" identitet ne rađa neprijateljstvo i mržnju, već daje bogate, blagorodne plodove, i to je vidljivo baš na Balkanu, posebno kod Srba-muslimana i Srba-katolika, ali i kod Mađara srpskog porekla (Šandor Petefi, veliki pesnik srpskog porekla) da ne pominjemo savremenike, te Popu, Andrića, Vinavera i druge, posebno brojne Srbe-Crnogorce.

Ali ima, u samom srpskom narodu, antisrpskih rasista, koji su u lovu na bilo kakve dokaze protiv vrednosti srpskog naroda. Njima nije važno šta će biti, a važno im je šta neće biti - Srbi, "jer to i ne vredi ništa". I to je njihova stvar, ali oni hoće da ih narod sledi u tom pohodu. Oni se trude da dokažu da neki veliki Srbi uopšte nisu bili Srbi, nego Cincari, ili nešto drugo. Tako izmišljaju kako Bora Pekić, moj zemljak iz Drobnjaka, i nije bio Srbin, nego Cincar. Ili Danilo Kiš.

Ili čak i pevačica, koja možda ima poneko romsko krvno zrnce, koja izjavi da joj je kao Srpkinji bilo čast da pobedi, "upozorena" je u medijima da ona i nije Srpkinja. Sve to je vredno prezira i moralne, ako ne i pravne osude. Nacija nastaje "prevazilaženjem tribalizama", (E. Baladi) i Srbin može biti svako ko je urastao u tu kulturu, doživljava je kao svoju, i (ko je toliko lud da) hoće da bude Srbin.

Takvi unutrašnji srpski rasisti ne rizikuju ništa, jer se time, za narodni novac, dodvoravaju nekima na Zapadu. Nije ih briga što izazivaju gorčinu kod sunarodnika, i možda seju seme sukoba, u kojem bi stradala tuđa deca. Ali, kako to da se Zapad rado koristi "tekovinama" Kominterne? Šta je to u srpskom mentalitetu što uznemirava Zapad, da je vredno demonizacije celog naroda, napada na njega, i revizije ishoda zajedničkih ratova vođenih u 20. veku?

To je, van svake sumnje, snažan srpski identitet ukorenjen u mitskim dubinama, koji sadrži i specifičnu kulturu, pravoslavlje i slobodarske tradicije, vrednije od života. Mažuranić bi rekao: "Boj se onog ko je svik'o, Bez golema mrijet' jada." Nažalost, uz Ruse, Srbi su šampioni u spremnosti da ginu "bez golema jada".

Srpsko pravoslavlje

Možemo da pogodimo koji aspekt mentaliteta treba da promenimo, ali ne i čime da ga zamenimo. Možda pokornošću?

Pravoslavlje je na posebno žestokom udaru, jer je ono stub toga identiteta. A snažno je, jer je integrisalo i asimilovalo sva stara slovenska verovanja, kao i narodnu kulturu, što nije izgubljeno sa pojavom hrišćanstva, nego je postalo njegov deo, kao tekovina ljudskog roda. Tako je, zbog te tolerancije, srpsko pravoslavlje daleko starije nego što se misli.

Otkad postoji, ljudski rod na različite načine sluti boga, i sve te slutnje su ljudska kulturna baština, i ne treba da budu izgubljene. Iako mi danas verujemo drugačije, podjednako ne znamo o bogu ništa, kao što ni naši daleki preci nisu znali. Dakle, i dalje slutimo. I Kominterna, i savremeni Zapad slažu se linijom herostratskog uništenja tradicionalnih kultura, koje štite pripadnike tih naroda više nego što se može zamisliti i opisati.

ANKETA: Da li je će Srbi "svi pod jednu šljivu"?

Insistiranje na "civilizovanju" naroda je posebno maligno zbog imanentne "akulturacije", brisanja i menjanja kulturnih modela, vekovima izgrađivanih, najčešće nesvesno, ali krajnje svrhovito. Akulturacija je najperfidniji oblik neoimperijalizma, u kome imperijalna sila ne šalje svoju vojsku i upravu, i ne snosi nikakvu odgovornost za sudbinu kolonije, jer sve te prljave radnje treba da obavlja domaća administracija, ucenjena i pritisnuta.

Prepreku predstavlja samosvestan narod i njegova kultura i istorijsko pamćenje, koje imperijalisti i domaći pomagači izvrgavaju ruglu i pokušavaju da unište. Zašto su identitet i kultura tako važni za odbranu naroda? Za ovu priliku pojednostavljeno i najkraće: Naše delovanje je pod presudnim uticajem naših nagonskih energija, smeštenih, tj. potisnutih u nesvesni deo ličnosti, kao i u kolektivnom nesvesnom.

I individua i društvo - narod, imaju prirodnu težnju za višim, božanskim, ali i potrebe koje, kao biološka bića, moraju da zadovolje. "Joj, što biologija odudara od morala", rekao bi D. Trifunović.

Marko i Ravijojla

Kulturni model iznalazi bezbedan i prihvatljiv način zadovoljenja najdubljih potreba i najviših težnji. Jedan primer: Marko Kraljević i Vila Ravijojla su skloni jedno drugome, ali ljubavna veza je neprihvatljiva, i oni se, u skladu sa kulturnim obrascem, pobratime i posestrime, i tako njihova ljubav dobija prihvatljiv oblik.

Pobratimstva među smrtnicima su imala istu funkciju. Na tom odricanju od našeg animalnog, putem sublimacije neizmernih energija u "više sfere", stvaraju se kulturni modeli i najveća kulturna dobra.

Nasuprot ovom, sublimnom ishodu naših unutrašnjih energija i konflikata, na jednoj strani stoje "permisivna društva, ili religije", u kojima je mnogo toga dozvoljeno, pa nema sublimacije, i tako ni kulture; ili na drugoj strani - "opresivna" puritanska društva ili religije, u kojima se rigidno propisuje šta se ne sme - ali ne nudi kreativnu alternativu. Drugim rečima, permisivna okruženja kao da kažu: "radi šta god hoćeš i kako god hoćeš, samo se pomoli ovako i ovako"; opresivna, puritanska društva kao da kažu: "to i to ne smeš ni po koju cenu", a društva sa autentičnom kulturom, mnoštvom običaja, rituala, verovanja, kao da kažu: "ne tako, nego ovako".

"Dubinski rad" kulture je neizmeran i nenadoknadiv, i svako pridržavanje kulturnog obrasca mnogo pomaže u očuvanju duševnog i telesnog zdravlja individua, i cele zajednice. Tu "pametovanje" ne pomaže, i ako nešto ne znamo, to ne znači da ono ne postoji, i da nije delotvorno. Koliko sam se iznenadio, a i svako bi, kad sam uočio da su neki naši narodni rituali identični sa isceliteljskim postupcima u tradicionalnim medicinama Kine, Indije i Japana.

Na primer, "vezanje strune" nije ništa drugo do kineska aku-masaža. Ili "podizanje nepca" praktikovano vekovima po našim planinskim selima, danas je naučni metod zvani "hiropraktika". "Pametovanje", a ne vođenje ljubavi, jeste "istočni" tj. praroditeljski greh, uzimanje ploda sa drveta znanja.

Miloš i bombe

Kulturan čovek se pridržava svoje kulture, prilagođavajući formu i čuvajući suštinu. Ne unosi se u gradsku kuću badnjak od tri metra, ali i grančica je badnjak. Kultura, pripadanje, narod i sopstvena država su poslednja odbrana, ali samo ako smo svesni toga, i ako se svim silama toga držimo kao prioritetnog uslova za slobodu.

Potrebna je svest o tome da sve naše patnje potiču od te neoimperijalne kampanje, koja u međunarodni život uvodi bezakonje i nepoštovanje akata koje su nekoć garantovali.

Naši "zapadni saveznici" su garanti mirovnih sporazuma nakon balkanskih, pa nakon Prvog, pa nakon Drugog svetskog rata, Povelje Ujedinjenih nacija, Međunarodnog pakta o ljudskim pravima, pa Helsinškog sporazuma o granicama, i na kraju Dejtonskog sporazuma.

I nijedan od tih sporazuma nisu zaštitili, niti poštovali, već su ih sve prekršili na štetu onih koji im se ne mogu suprotstaviti, kao što su Srbi. "Dugovno stanje" ovih saveznika prema Srbima je toliko da nikad neće biti otplaćeno i kompenzovano, niti postoji takva svest i namera.

Naprotiv, nastavlja se sa nepravednim odnosom prema Srbima, koji su tako, uz Jevreje, jedini narod koji se bori za vazduh, tj. koji brani ono što ne sme biti ugroženo, a to je goli opstanak u sopstvenom identitetu. Brani se upravo tim identitetom, u čijoj osnovi se nalazi stara i duboka kultura, kod Jevreja judaizam i Stari zavet, a kod Srba pravoslavno hrišćanstvo i istorijska svest o slobodi.

Zato je prvi korak u rušenju jednog takvog "bezvrednog" naroda - označavanje, stigmatizacija i izlaganje napadima od svih i svakoga, što se već dešavalo pred Prvi svetski rat, kao i cele tri poslednje decenije 20. veka.

Žak Lakan, francuski naučnik, to je opisao kao kompleks "označitelj" i "označeni". Ali, dugoročno to neće dati rezultat, i jedini "rezultat" će biti holokaust i "srbocid". I zato je gospodarima ovoga sveta potrebna akulturacija, duhovno i kulturno razoružavanje malih ali samosvesnih naroda, kao kad bi svako cveće naterali da miriše isto, tj. da ne miriše uopšte.

Kultura, identitet, svest o svojim vrednostima su odbrana koju ne mogu uništiti bombama. Matija Bećković je pogodio "u centar", kad je za svoje Srbe rekao: "svaki misli Dušan je, il' Miloš"! I treba tako da misli, dok god živi Miloševu etiku. Izgleda da će bliska budućnost sveta biti permisivna, lišena svakog uzdržavanja, pa tako i duhovnog napretka, i duhovne dimenzije uopšte.

A to je ono što novi, rafinirani imperijalizam i hoće - da ostvaruje svoje interese, a da ne odgovara nikome, a pre svega ne svojoj javnosti, od koje se jedino i boji. Zato je glavno sredstvo novih osvajanja - laž, bezočna, sveobuhvatna i potpuna. A čast, vrlina, stid, poštovanje i druge "prevaziđene izmišljotine" mogu naći sklonište još jedino u porodici.