Ono što je iskusila u tih pola sata je neverovatno, ali jedna stvar uteruje jezu u kosti (FOTO)

Zagrepčanka Biserka Blažeka je otišla na rutinsku operaciju bruha. Rodila je troje dece, a to je bila posledica poslednjeg teškog porođaja. Operacija je trebala biti rutinska, a svi nalazi su bili uredni.

Tog 14. januara 1993. godine desilo joj se nešto što nikada neće zaboraviti. Pri uvođenju u anesteziju dobila je tešku alergiju i doživela je anafilaktički šok pa su je oživljavali barem 15 minuta. Zadnje se seća injekcije u ruku.

- Samo sam otišla - priča gospođa Blažeka za portal "100 posto".

 

- Gledala sam kao s plafona sebe na operacijskom stolu te doktore i sestre kako su se ustrčali oko mene, prestrašeni. Videla sam kako sam dobila neke fleke na telu. Onda sam otišla u neki drugi prostor, kako i na koji način - ne znam. Tada mi je bilo najlepše. To je bilo prostranstvo, bez kuća, bez automobila, bez drveća, samo nisko rastinje puno vode. Sve boje su bile vodenaste, prozirno žuta, prozirno plava... Sretala sam neke nepoznate ljude, siluete. Imali su lica, muškarci s brkovima, bradom... Bili su u belim haljinama, kao čaršavima. Pomicali su se, ali kao da nisu hodali. Govorili su meni nerazumljivim jezikom i nisu me primećivali. Pokušala sam se postaviti između njih, ali me nisu doživljavali. Tumarala sam i lutala i bilo mi je prekrasno, smireno - priča 64-godišnjakinja u dahu.

Kaže da se i danas svega živo seća jer je bio neverovatan doživljaj. Tada je odjednom osetila s leđa snažnu silu, kao vakum, koja ju je povlačila natrag. Ušla je u tunel u kojem su se izmenjivali svetlo i tama.

- Tamo nije bilo ništa lepo, samo borba i bol. Bacalo me na sve strane, levo desno, okretalo, nisam mogla udahnuti i imala sam užasne bolove po celom telu. Nemoć, nešto neobjašnjivo. To je bio najgori osećaj. Moje se telo borilo. Nikako da izađem. Odjednom sam zadrhtala, stala, kao da sam s liftom došla nekamo. Ležala sam, a kraj mene se pojavila časna sestra milosrdnica, videla sam to po njenoj odeći, prekrasnog osmeha, držala me za ruku i rekla mi: 'Vi ćete živeti.' A onda je nestala.

 

Ubrzo je Biserka začula glasove, bili su to lekari i i sestre u bolnici u kojoj je bila. Jedna od njih upozoravala je da je Biserki pritisak samo 40, a doktor je, priseća se, rekao: 'Pustite je da sama udahne.'

- To mi je bilo kao naredba. Duboko sam udahnula, iz usta mi je nešto izletelo, to je bio tubus i osetila sam bol. Otvorila sam oči, bila sam u polumračnoj prostoriji na intenzivnoj nezi. Kraj mene je bila anesteziologinja u zelenom, plakala je. Ona je bila ta koja me uvodila u anesteziju, još je bila u šoku. Govorila je da sam tako mlada i zdrava. Kraj mene je bio i lekar i puno studenata. On me pitao znam li šta se sa mnom dogodilo, no nisam znala. Onda je rekao: Bili ste pola sata u kliničkoj smrti. Borili smo se, nismo vas mogli dobiti nazad - govori nam Biserka.

Nikome kasnije nije previše govorila o svome događaju jer mnogi kojima je rekla, kaže, nisu joj preterano verovali.

Šest meseci posle Biserka je doživela novi strašan šok. U maju je, baš dok je bila u poseti pred zagrebačkim Rebrom, doživela moždani udar. Osetila je da joj je loše, pa se naslonila na zid zgrade da uhvati ravnotežu i shvatila je da jedva hoda. Na Neurologiji su je odmah primili. Bila joj je ukočena jedna strana lica, ruka i noga, a na jedno oko nije videla.

2016. je doživela još jednu tešku dijagnozu - invazivni rak dojke. Mesec dana kasnije već je bila operisana. Te godine dobila je rešenje za penziju i pomislila kako će napokon imati više vremena za sebe, za svoja zadovoljstva i aktivnosti koje ju usrećuju. Ali realnost je bila drukčija.

 

- Čovek misli kako baš meni, kako baš ovo, kako baš ono. Hoću masu stvari, hoću ovo, hoću ono, ali ne ide onako kako ja hoću. Jednostavno sam se s tim pomirila i naučila - govori.

- Od svojeg iskustva na drugoj strani više me u životu ničega nije strah. Ne bojim se smrti. Groblje je mesto gde ostavljamo svoje odelo, a naša duša odlazi.

Osim prema smrti promenila je i odnos prema sebi i drugima. Shvatila je druge vrednosti u životu.

- Ni danas ne znam svoj rezultat, ne znam ima li bolest nastavak. Čekanje svakog nalaza je ponovno strepnja. No, treba biti hrabar i nositi svoj krst. Život ide dalje, borim se dalje... A znam da me tamo gore čeka platnena ležaljka na toj livadu gde ću samo ležati i gledati sve oko sebe - zaključuje Biserka.