Kako je predsednik Vučić diplomatski matirao crnogorske režimske političare!

Kao što smo svi svesni i kao što nas realnost i stvarnost komšijske crnogorske svakodnevnice svaki dan opominje, montenegrinski antisrpski vlastodršci pokušavaju ovih dana da predlogom jednog bezakonog pravnog akta oduzmu viševekovnu imovinu SPC u Crnoj Gori. Na ove otvoreno bezakone najave otimačine kao i jeftino-providne montenegrinske provokacije, mudro, komšijski, bratski i diplomatski odmereno, reagovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Reagovao je upravo onako kako svi srpski neprijatelji u Crnoj Gori najviše nenavide tj. nije se upecao u igru tradicionalnih dinarskih gromopucačkih ćeranija i pretnji, već smirenih, hrišćanskih i bratskih molbi. Tako i priliči jednom te istom narodu, nasilno podeljenom u dve države, koje sada mnogi u inostranstvu i na domaćem terenu žele dodatno razdvojiti, dodatno posvađati i u praksi otvoreno zakrviti. Ako đavola išta nervira, skoro do granice vrištavog nepristajanja, to je upravo kada se čovek ne upeca u njegov stil borbe tj. gordog i ratobornog svađalaštva. Predsednik Vučić se naravno nije upecao.

U reakciji na nove podgoričke antisrpske provokacije predsednik Vučić je reagovao sasvim mirno i staloženo, kako i priliči u ovakvim situacijama predsedniku Srbije kada govori o problemima u državi u kome živi jedan te isti narod kao i u Srbiji. Tu nema euforije, tu nema mržnje, tu ne postoji želja za ćeranijom pobedništva nad bratom. A šta je to predsednik Vučić rekao na najave drumskog razbojništva u susednoj nam državi. On je između ostalog istakao sledeće:“Svako ugrožavanje imovine SPC u Crnog Gori bi neminovno vodilo pogoršanju inače dobrih odnosa dve zemlje i zato molim vlasti ili većinu u Crnoj Gori da ne podrže predloženi zakon, koji je na to usmeren. Dobio sam analizu predloženog akta za crnogorski parlament i mi ćemo i preko Venecijanske komisije pokušati da zamolimo da se taj akt ne usvoji, pošto nije dobar za srpski narod koji ima svoju Crkvu u Crnoj Gori. To nije nekakva Mitropolija ili Eparhija, već Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Kao predsjednik države koji brine o položaju Srba i koji ne želi da kvarimo odnose sa Crnom Gorom, već da gradimo dobre odnose, imam molbu prema vlastima ili većini u Crnoj Gori da takav zakon ne usvoje. To je moja molba, nada i želja, jer srpska crkva vjekovima postoji na tom tlu i ona nije zaštita i utočište samo srpskom narodu, već i onima koji se osjećaju Crnogorcima i pripadnicima drugih naroda ili nacionalnosti.»

Ovakvim mudrim, bratskim i odmerenim odgovorom predsednik Vučić je u suštini jasno i odgovorno, ali i miroljubivo i neprovokativno, istakao nekoliko stvari.

1. Pokušao je da smiri tenzije koje neko očevidno želi namerno da prenapumpa iz Bog zna kakvih razloga i Bog zna iz čijih interesa.

2. Zamolio je, što je bratska mudrost a ne politička slabost, većinu u Parlamentu Crne Gore, da ne kvare odnose sa Srbijom, i tako pokazao da busanje u prsa i dodatno dolivanje ulja na vatru niti je mudro, niti je bratski i komšijski, a niti diplomatski korisno.

3. Međunarodnoj zajednici je kroz spominjanje Venecijanske komisije predsednik Srbije stavio do znanja da će iskoristiti sve međunarodne pravne mogućnosti da se bezakona otimačina imovine SPC pravno i na međunarodnom nivou spreči.

4. Ohrabrio je srpski narod u Crnoj Gori da nije sam, i da će Srbija mudro i veoma taktično brinuti o interesima Srba u Crnoj Gori ne podležući nikakvoj panici i brzopletosti koju mnogi svesno i namerno izazivaju.

5. Bogoslovski tačno do u milimetar ali ujedno i nacionalno vrlo odgovorno, predsednik Vučić pitanje napada na crkvenu imovinu SPC u Crnoj Gori nije ograničio na Mitropoliju Crnogorsko-primorsku jer on vrlo dobro zna da Crna Gora nije samo Mitropolija Crnogorsko-primorska. On problem nije ograničio ni samo na Eparhiju Budimljansko-nikšićku, niti jedino na Eparhiju Mileševsku ili pak jednu parohiju Eparhije Zahumsko-hercegovačke u Crnoj Gori, već na celu SPC u Crnoj Gori. Na ovaj način predsednik Vučić je praktično posebno podvukao i visoko istakao da se pitanje napada na crkvenu imovinu odnosi ne na jednu eparhiju ili pak jednu mitropoliju, već na celu SPC u Crnoj Gori. Time kao da je želeo reći: «Ovde se bitka bije za celu SPC u Crnoj Gori, za opše srpske interese, za čitavo srpstvo u bratskoj i susednoj državi, a ne bije bitka samo za pojedinačne crkveno-teritorijalne jedinice ili bilo čije parcijalne želje i politikantske interese.

Naravno, reakcija prozrenih i providnih crnogorskih vlastodržaca na ove odmerene, bratske i mudre poruke iz Beograda bila je veoma nervozna, što je dodatna potvrda da su ih reči predsednika Vučića pogodile tamo gde su moderni Montenegrini duhovno najtanji – u gordo, nebratoljubivo i svađalačko srce. Sami vlastodršci iz Crne Gore su se svojom neprimerenom reakcikcijom na hrišćanski mudre reči predsednika Vučića svojom zlobnom reakcijom odali i duhovno ofirali.

Što bi rekao sveti prorok David – zloba govori sama protiv sebe.