Jedna rečenica govori o posebnom zavetu i onome što nas čeka - Ponosna Srbija ponovo rekla NE!

Prenosimo njegov govor u celosti:

Trudili smo se u prethodnih osam godina da našu Srbiju podignemo iz pepela, da je obnovimo, izgradimo nove puteve, pruge, škole i bolnice, ali više od svega pokušali smo da vratimo poštovanje i veru u sebe, svoje mogućnosti i snagu srpske države.

I večeras, dragi narode, stojimo na mestu koje je neretko izazivalo stid svakoga od nas, na mestu koje je bilo neuređeno, prljavo i koje je predstavljalo sramotu, ne samo našeg grada, već cele zemlje. O tome kako smo ovo mesto nazivali, nije vreme da danas govorimo. Večeras sam posebno ponosan i srećan, jer ovde gde stojim, pa naviše uz Nemanjinu ulicu, na vrhu, nalazi se i hram posvećen njegovom trećem sinu Rastku Nemanjiću, velikom i našem Svetom Savi.

I baš onako kako danas na dan Svetog Save otkrivamo ovaj velelepni spomenik, tako smo za kratko vreme uspeli, ne da završimo, kako neki kažu, već da suštinski izgradimo i oslikamo najfinijim mozaikom, najlepši i najveći pravoslavni hram na svetu, Hram Svetog Save, a tako ćemo obnoviti i Hilandar i celu našu Srbiju. Uspeli smo da objedinimo ono što je najvažnije, da zemlju ekonomski uspravimo, da nacionalno odbranimo i duhovno povratimo i uzdignemo.

Kome mi danas, u večno sećanje i kao znak najiskrenijeg pijeteta, posvećujemo najviši spomenik na teritoriji Srbije i pitamo se da ovih kolosalnih 24 metra možda nije premalo?

Da bi izrastao u Simeona morao je prethodno biti Nemanja.

Morao je u svoju biografiju da objedini i dva sužanjstva, i brojna hrabra i viteška vojevanja, i mudru diplomatiju i odricanje od vlasti kako bi postao Sveti.

Imali su Srbi Vlastimiroviće. Imali su Srbi Vojislavljeviće. Imali su Srbi i Vukanoviće. Imali su i Višeslava, i Mihaila i Svetog kralja Jovana Vladimira.

Imali su Srbi i arhonte i kneževe i župane i kraljeve i svece - pre Nemanje.

Da je Srbiji podario samo Svetog Savu, mnogo bi joj podario.

Da je Srbiji podario samo Stefana Prvovenčanog, mnogo bi joj podario.

A podarivši nam obojicu, podario nam je Srbiju, jaku, prvi put istinski centralizovanu državu, koja je umela da nađe svoj suvereni prostor između Istoka i Zapada, između prvog i drugog Rima.

Ovaj velelepni spomenik predstavlja ga kao odlučnog vladara, u čijoj se desnoj ruci nalazi mač, a u levoj Hilandarska povelja. Do Nemanje bili smo pleme, a od njega pa do danas smo državotvorni narod. Tu državotvornost simboliše mač. Tim mačem pravio je i gradio, a zatim čuvao i štitio Srbiju. Do Nemanje imali smo kulturu oponašanja i prevođenja. Od njega imamo kulturu kreacije, graditeljstva i pisanja. U kulturnom smislu postajemo punopravni član vizantijskog komonvelta. Tu pripadnost najnaprednijim kulturnim tokovima simboliše Hilandarska povelja.

Ovo nije samo čin otkrivanja spomenika našem ocu, tvorcu države, svecu i onome od koga je sve počelo. Ovo je svojevrsan čin polaganja računa, o sebi, o svom identitetu, o tome šta smo naučili, šta znamo i gde idemo. Stati ovde, ispred velikog Stefana Nemanje, znači i svojevrsno pokajanje, za sve godine u kojima smo ga zaboravili, ali, istovremeno, i to je i svest o tome da smo konačno otkrili onaj koren iz kojeg je nastalo to veliko drvo koje se zove Srbija.

Na Hilandaru, i dan-danas, niče loza, čudotvorna, sa mesta na kojem je Stefan Nemanja prvobitno bio sahranjen. U Beogradu, iz ovog spomenika, ta loza, taj put, ta svest o Srbiji, treba da nastavi da raste, da se razvija i da nam stalno govori koliko je važno imati koren, ime i identitet.

I jeste da je sve to, čitava istorija, svakog naroda, samo nešto što postoji u pričama, tačnim ili netačnim, ali bez tih priča mi ne bismo bili mi, ne bismo postojali, jer ne bismo ni imali šta da pričamo, šta da kažemo, o sebi.

I ovaj spomenik je veliki, zato što je priča o nama velika.

I ovaj spomenik je težak, zato što je priča o nama često bila teška.

I lep je, koliko je i priča o nama lepa.

Ovaj spomenik je, dakle, i pre svega, priča, o nama.

O tome ko smo bili, gde smo bili, šta smo radili, i najviše o tome šta smo danas i šta hoćemo da budemo. I kao što je Nemanja, vladar i svetac, gradio zadužbine širom Srbije, tako i mi danas gradimo, svesni da je naša sadašnjost, to šta u njoj radimo, zadužbina naše budućnosti. One koja zna odakle je stigla, i koja zna gde ide. Bez toga, bez svesti da je postojao neko pre nas, neko ko je imao snove, koje mi danas živimo, nijedan san o budućnosti nije moguć.

Reč "današnjica", "sadašnjost", na nekim jezicima se izgovara istim glasovima, na isti način kao i reč "poklon". Zato što ona to i jeste. Poklon koji smo dobili od otaca, poklon za koji i zbog kojeg su toliki krvarili i umirali.

Mi imamo sadašnjost, zbog Stefana Nemanje, i njegovog Rastka, a našeg Svetog Save, i zbog Stefana Prvovenčanog, Milutina, Dušana, Uroša, Lazara, Vuka, Đurađa, Stefana, i zbog Đorđa, i Miloša, Mihajla, i Milana, Petra, jednog i drugog Aleksandra.

Zbog ljudi koji su pričali tu priču, priču o nama, o Srbiji.

I reč koju danas izgovaramo, reč "Srbija", nije naša. Oni su je stvorili, stvarajući i nas, i to nikada ne smemo da zaboravimo.

Oni su je iskovali, od Sitnice, do Marice, od Kosova, do Kumanova, od Cera, do Kajmakčalana.

Mnogo krvi i mnogo olova je u toj reči.

Zato je tako teška, zato je i tako velika.

Zato je tolika obaveza, za svakoga ko se usudi da je izgovori.

Zato, na kraju, i ovaj spomenik, njemu, i Srbiji.

I nije bilo lako doći do ovog dana, do ovog čina delimičnog vraćanja tog ogromnog duga.

Nije mogla, Srbija, nije imala čime, nije ni znala kako, dugo se plašila, bila kriva i sebi i drugima, i stajala pognute glave i pred svojom prošlošću i pred svojom budućnošću.

I nema krivca za to, osim u nama samima. Nije bilo ni razloga, osim, opet, u nama.

Trebalo nam je vremena, trebalo nam je hrabrosti, znanja, da ponovo poverujemo u to da nismo nikakav balkanski izrod, nikakvo besno pleme bez ikakvog korena, nikakav dežurni krivac, i da opet stanemo na svoje noge, uspravimo se, i setimo. Svakog trena te duge istorije, i svakog čoveka koji nas je, kroz nju, stvarao.

Trebalo nam je vremena, da svima kažemo da nismo ovde da bilo kome pretimo, da nam je dosta i krvi i ratova, da razumemo, volimo, praštamo, kajemo se, ali i da nećemo ni tek tako da ne postojimo.

Da imamo ime, da imamo istoriju, našu, da imamo očeve i da, kroz njih, imamo i ponos, i da, zahvaljujući tome, njima, imamo i slobodu. Našu, baš kao što je i ta istorija naša, i jezik, naš, kultura, naša, tradicija i vera, opet naše. Nismo ih ni od koga oteli, niko nam ih nije dao, i nemamo kome da ih vraćamo.

Nećemo ništa ni od koga, zanima nas da, poput ovog spomenika, rastemo u visinu, ali niko više, i nikada više, neće Srbiju naterati da se odrekne. Ni imena, ni dela.

Zato što su, zahvaljujući ovom našem ocu, i svakome ko je došao posle njega, i to ime i to delo veliki.

Nema, na Balkanu, ni većeg ni lepšeg.

I nema razloga da se stidimo, da uzmičemo, da krijemo, bilo šta od svega toga.

Zato je ovaj spomenik, što bi rekli, golem. Zato što treba da ga vide, i da, kroz njega, vide nas.

Uspravne, i ponosne.

Ljude spremne da rade i da grade.

Prijatelje koji nikome ne žele zlo, koji ni od koga ništa neće da uzmu, ali i koji drže do sebe i koji se neće stideti, ni pred kim.

Zato je ovaj spomenik i svojevrsna tačka koju stavljamo na kraj jedne priče. One o lepoj i teškoj prošlosti, one o ratovima, krvi, robovanju, oslobađanju, greškama, lošim odlukama, grobovima i ponovom uzdizanju.

Nemanja je rođen 1113. godine u Ribnici, današnjoj Podgorici, ceo život je proveo u pokretu. Živeo je u svim, nekadašnjim, srpskim zemljama, a umro je 1199. na Svetoj Gori. Svugde na svom putu zidao je gradove i crkve. Manastir Svetog Nikole kod Kuršumlije, Manastir Svetog Nikole na Ibru, Bogorodicu Bistričku kod Bijelog Polja, Svetog arhangela Mihaila u Skoplju, Svetog Nikolu i Svetog Pantelejmona u Nišu, ibarski Gradac. Gradi Đurđeve stupove, Studenicu, sa sinom, Svetim Savom osniva Manastir Hilandar. Kao veliki župan Raške, svaku sudbonosnu odluku sprovodio je odlučno i snažno.

Istovremeno, iza te tačke, odavde, počinje nova priča. Ona koja se vidi iza spomenika, u Srbiji koja raste, u novim kulama, zgradama, tržnim centrima, putevima, bolnicama, školama.

U tim zadužbinama naše budućnosti.

U tim novim pričama koje imamo kome da ostavimo, bez trunke stida, ponosni što smo ih baš mi ispričali.

Jedna od najvažnijih naših priča je istina o jedinstvu našeg naroda. Ma koliko pokušavali da nas razdvoje i gotovo uvek u prošlosti u tome su uspevali, mi Srbi, danas razumemo koliko je važno da budemo jedno i jedinstveno biće, koliko je važno da čuvamo svoj jezik, svoju istoriju, svoju kulturu i svoju budućnost. Zahvalan sam svima koji su dali svoj doprinos stvaranju ovog umetničkog remek-dela, od vajara Svetomira Arsića Basare, Vladimira Veličkovića i Emira Kusturice do Aleksandra Rukavišnjikova.

Ovde gde se simbolički spajaju ulice Nemanjina i Karađorđeva, mi danas slavimo i raskoš svojih istorijskih dometa, i obnavljanje državnosti, i prosperitetnu budućnost koju mi i naši potomci moramo vredno da gradimo. Sa velikom dozom opravdanog optimizma, smatram da će Savski trg sa spomenikom osnivaču naše države kao centralnom delu urbanističko-arhitektonske celine postati verovatno najlepši javni prostor u Beogradu.

Nemanja je, za nas, bio početak. Ovaj spomenik je kraj, ali samo tog početka. Pošto od njega počinjemo mi, i svi koji posle nas dolaze. On je dokaz i da je istorija stvorila nas, ali i da smo mi u stanju da istoriju stvaramo. I to onu dobru istoriju, istoriju mira, znanja, rasta, kakvog nikada nismo imali.

U ime te istorije smo danas ovde, u ime te istorije i otkrivamo Spomenik Stefanu Nemanji, ocu, rodonačelniku, tvorcu i svecu.

I neka stoji ovde, uzdignut, osvetljen, i neka ga svi vide.

Neka vide Srbiju, kakvu smo mi napravili.

Iskreno, iz dubine duše običnog srpskog smrtnika, želim da ovo obraćanje završim rečima Svetog Save kojima se u "Službi Svetom Simeonu" obraća svome ocu: "Moli Boga za nas, Simeone blaženi, da se sačuva stado tvoje nepovredno! Slava, i sada!"

Živela Srbija!"