Šta mu je direktor CIA rekao o Naseru Oriću, o JEZIVOJ PORUCI ambasadora SAD upućenoj Srbiji u maju 1993, o Albancu koji je LOMIO KRST na srpskoj crkvi, Vatikanu...

To je bila 2015. teška i neizvesna godina. Tada je to bilo prilično nepoznata tema u UNESKO. Svaka država ima jedan glas. Veliki broj država nije ni znao o čemu se radi već je sledio instrukcije koje je dobijao od svetskih centara moći.

Neki su bili potplaćeni neki su bili dezinformisani. To je bila bitka pre svega protiv neznanja i neobaveštenosti velikog dela neznanja, onda protiv jednog brutalnog lobiranja nekih među najznačajnijim državama sveta.

Ja inače bežim od toga da kažem - međunarodna zajednica. Kada je ministar Dačić sada u septembru odneo na zasedanje Generalne skupštine UN onu mapu sveta gde se vidi koje države priznaju Kosovo, a koje ne, vidi se da je gledano i numerički i geografski većina sveta ne priznaje Kosovo. A mi smo navikli da međunardonom zajednicom smatramo samo ove zemlje pre svega na zapadu koje nas pritiskaju.

Te 2015. uz te zemlje koje znamo koje su, i Saudijska Arabija je lobirala naročito u arapskom i islamskom svetu.

Turska je žestoko lobirala. Predsednik Erdogan je, onoga dana kada je trebalo glasati, telefonom zvao predsednika Azerbejdžana Alijeva i tražio da Azerbejdžan glasa za ulazak Kosova u UNESKO.

Alijev mu je otprilike rekao da oni to ne mogu da urade s obziro na postojanje problema Nagorno Karabaha. Onda mu je Erdogan rekao - Barem izađite iz sale. I ovi su izašli iz sale.

Bilo je neizvesno, bilo je teško. Neki argumenti su imali odjeka iako mi nismo skloni da poverujemo da je bilo šta moguće učiniti u međunarodnoj areni.

ZAŠTO VATIKAN NIJE PRIZNAO KOSOVO

Ja sam šest godina proveo pri Svetoj stolici i stalno je vladao strah da će Sveta stolica priznati Kosovo po sistemu zaključivanja da Vatikan mrzi Srbe i da će naravno uraditi nešto što je protiv srpskih nacionalnih interesa.

Međutim, budući da Vatikan, koji ne voli nešto naročito Srbe, ne zasniva svoju politiku na osnovu ljubavi i mržnje prema Srbima već ima ozbiljnije razloge, bilo mi je jasno od početka da nema mnogo izgleda da Sveta stolica prizna Kosovo.

Jedan od razloga je taj, što za razliku od većine drugih subjekata međunarodnih odnosa, Sveta stolica ovaj sukob na KiM pored ostalog vidi i kao front konfiguracije suočavanja islama i neislama odnosno hrišćanstva.

Sećam se svojevremeno da mi je moja koleginica ambasadorka Albanije, koja je vodila kampanju za prijem Kosova u UNESKO, zamerila kao i tzv ambasador Kosova u Francuskoj što sam ukazao na to da se na zidu ispred manastira Dečani pojavio jedan natpis u kome se veliča Islamska država.

- Nije fer što ste to iskoristili jer znate da to nije tako na Kosovu i Metohiji, rekla mi je ona.

- A jel ste vi fer u svemu onome što radite? I uostalom jel to napisano ili nije?, upitao sam je.

- Pa jeste, ali...

Eto to im je najteže palo. Dakle taj argumenat je bio jak ali je zanimljivo u kojoj meri on uopšte nije interesovao diplomatije i vlasti hrišćanskih i posthrišćanskih zemalja.

Oni jednostavno za to nisu imali sluha. Ali pošto je đavo zaigrao kod njih, čini mi se da taj argument počinje da igra neku ulogu.

O SRPSKIM MANASTIRIMA NA KOSOVU

Traje jedan stalni pritisak na te materijalne žive tragove našeg prisustva i srpskog karaktera Kosova i Metohije. Tu se primenjuje fizičko nasilje, za koje znamo kako je izgledalo, doduše sada u manjoj meri jer nije trenutak za to. Primenjuije se i administrativno, pravno i interpretacijsko nasilje. Postoje ta nakaradna tumačenja da je neka dinastija Nimani gradila naše manastrire.

To na nekom naučnom planu su potpune gluposti i besmislice.

Vi znate koliki je uticaj ozbiljne nauke na političke odluke koje se donose u svetu. Tu ne moramo brinuti. U nekim enciklopedijama uvek stajati. Mnogo više treba brinuti što u nekim enciklopedijama već stoji da su Srbi počinili genocid u Srebrenici, prvi posle Drugog svetskog rata.

Ovo sa manastirima nije opasno u ovom smislu. Oni žele da te manastire, kad već ne mogu da ih unište, da ih prikažu kao deo kulturnog nasleđa države Kosova, dakle kulturnog nasleđa koje ne postoji.

Jedan film koji govori o onom događaju kada je jedan Albanac lomio krst na pravoslavnoj crkvi na Kosovu ne može više da se nađe na jutjubu.

Ali taj čovek koji se bori sa metalnim krstom i na kraju uspeva da ga obori nam je učinio više od cele naše propagandne aktivnosti jer zaista ko ono vidi, a ko je normalan čovek, mora da shvati o kom je divljaštvu reč.

O NASERU ORIĆU I DIREKTORU CIA

Tužna epizoda Naser Orić i dalje traje. Tako je Naser Orić koji je tim pištoljem koji je dobio od Slobodana Miloševića počeo posle da ubija Srbe.

Već 1993. godine je taj materijal videla poznata novinarka Nora Belof, jedan od najuglednijih novinara i publicista, žena koja je stala na srpsku stranu. Meni je rekla da ne staje na srpsku stranu što posebno voli Srbe već zato što su Srbi žrtve svetske ideološke laži a da ona ne podnosi ideološke laži. Ona je smatrala da se taj materijal mora predočiti Zapadu.

Taj materijal je preveden na engleski. U to vreme sam bio neka vrsta neformalnog savetnika Dobrice Ćosića. Meni je palo da taj materijal odnesem u Ameriku. Uspeo sam da odem zahvaljujući Nore Belof i još nekih prijatelja. Primljen sam u Vašingtonu sa tim materijalom u kome figurira ime Nasera Orića i svih drugih zločinaca, sa imenima žrtava.

Bio sam primljen u Stejt departmentu. Odbili su da me prime u Beloj kući. Savetnica predsednika Klintona nije želela da me primi navodno zato što sam ja profesor univerziteta i kao takav sam državni službenik Srbije i oni ne mogu usled sankcije da me prime.

Nora Belof se požalila tadašnjem direktoru CIA Džejsmu Vulziju.

- Eto vi Amerikanci nećete da primite jednog poštenog čoveka koji je došao da vam donese autentične dokumente.

- Ko neće da ga primi?, upitao je direktor CIA

- Pa neće da ga prime u Beloj kući.

- A, pa tome se ne treba čuditi. Tamo sede budale. Mislite li vi da ja bolje prolazim tamo kod njih nego vaš profesor?, upitao je on.

Vuzli je rekao njoj da ako sam spreman da dođem kod njih da će me oni primiti. Otišao sam, to je bio maj 1993. i odneo sam materijal koji su njihova dva stručnjaka ocenila kao najbolje dokumentovan, najkompletniji i najprofesionalnijie urađen o žrtvama civilnog stanovništva na prostoru bivše Jugoslavije.

Uzeli su taj materijal i rekli mi:

- Mi ćemo ga ako to želite u skladu sa našim procedurama klasifikovati i obraditi, ali nemojte imaati iluziju da on danas može odigrati bilo kakvu političku ulogu. Karte su već podeljene a vaše karte su bez aduta. Imate slabe karte. Ali bolje nek ostanu dokumenti kod nas, možda će se jednog dana izvući kad bude bilo potrebno.

O RAZGOVORIMA SA AMERIČKIM AMBASADORIMA

Piter Galbrajt, tada već imenovani ambasador SAD u Hrvatskoj, rekao mi je u Senatu, pošto je sasušao gospođu Belof i mene:

- Gospodine profesore, zapamtite, vi ste poveli jedan rat protiv volje SAD. Vi taj rat u ovom trenutku dobijate. Mi za sada nemamo dovoljno političkih raztloga da preokrećemo situaciju na ratištu. Ali zapamtite, s obzirom na to da ste taj rat vodili bez volje SAD, i vi i vaša deca i deca vaše dece će gorko ispaštati.

To je bio maj 1993.

Znači bilo je poznato, znalo je ko treba da zna... Nama ništa nije vredelo da tada objašnjavamo.

Mene je tadašnji ambasador SAD Voren Zimerman pitao da li je Alija Izetbegović islamski fundamentalista.

- Gospodine Zimerman, jeste li čitali Islamsku deklaraciju, jeste li gledali video kasetu sa drugog kongresa SDA gde Izetbegović govori o svom programu? Da li pratite "Ljiljan" - glasilo SDA?, pitao sam ga.

- Ma nemojte vi to meni, sve jato znam. Sve ja to pratim, odgovorio mi je.

- Nisam siguran da to pratite, ali ako vi to tvrdite, u redu. Moram da vam verujem. Pa na osnovu toga bi svako u svetu bio proglašen islamskim fundamentalistom. Što nije nešto loše, to je njegov ideološki stav. Pitanje je kakvim će on sredtsvima pokušati da realizuje svoje namere, rekao sam mu.

- A molim vas,m to sam mogao da očekujem. I vi ste olovni vojnik Slobodana Miloševića... rekao mi je Zimerman.

Jednostavno niste tada nikome mogli da objasnite. Karte su bile već podeljene. A izgleda da ista partija traje i danas.