"Predsedniče, imamo problem, ovde je i moje dete"

Boro Drakulović, poslanik SPS, sedeo je tog 30. marta 2001. sa pištoljem CZ-99 za pojasom i gledao u papir koji je stigao u vilu Mir. Među imenima pripadnika JSO, koji će, kako je pisalo, preuzeti objekat, na trećem mestu je bilo ime njegovog sina.

„Predsedniče“, izustio je, „imamo problem. Ovde je i moje dete.“

Sudbina

Drakulović je mesecima pre tog marta, tačnije od sredine novembra 2000, živeo u vili Mir kako bi pružio podršku, pa ako treba i zaštitu predsedniku Miloševiću. Iako je više puta bio na ratištu, odakle se vratio kao težak ratni invalid, nije imao dilemu - za Miloševića bi život dao. Ako budu pucali, govorio je, vratićemo vatrom. Međutim, sudbina je stvari udesila drugačije...

- Dobili smo dopis na običnom papiru, bez zaglavlja, pečata, da sve unutrašnje obezbeđenje Slobino bude zamenjeno. Gledam spisak, niko ga nije gledao detaljno, to je ključno, došlo bi do pogibije svih nas, broj tri - moj sin. Kažem: „Šefe (Miloševiću), ovde je problem veliki.

Ovo su pripadnici JSO, moj sin radi tamo i evo ga na spisku.“ Pitao me je šta da radimo, da li će sin da mi se javi.

„Predsedniče, ja sam se zakleo da ću poginuti zbog vas, mislim da se i on zakleo da će to isto uraditi“ - priča Drakulović.

Na sina nije pucao, niti on na njega, kao što to sad govori Čedomir Jovanović, lider LDP.

- Mogao bih da pucam, a da ne znam da je on s druge strane, ali ja sam to znao. Zvao sam sina više puta, nije se javljao. To jutro kad je bila pucnjava, kad su malo probili kapiju, zvoni mi telefon, vidim zove sin. Javim se, a on mi kaže: „Tata, hoće moj šef da razgovora s tobom“ - seća se Drakulović i dodaje da ga je Legija pitao može li on da garantuje da ako dođe gore, u kuću sa njegovim sinom, da oni neće pucati.

Milošević je, navodi, odlučio da ipak prvo on i Bjelica odu dole kod njih, kod kapije, da vide šta hoće. Na pitanje da li sada, s ove distance, ima utisak da je Legija namerno iskoristio što je to njegov sin, pa je zvao baš njega da ide s njim gore, u kuću da neko ne bi pucao, Drakulović kaže:

- Može se to tako reći, iako nisam tad tako razmišljao. Međutim, Legija se poneo fenomenalno. Znači, tad je već prošla pucnjava, pucalo se u vazduh, nije se pucalo na njih, to je bilo zastrašivanje. Metak je opalio u staklena vrata, prošao pored stuba.

Posle sam saznao da se moj sin sa svojim drugarima dogovorio, pošto im je rekao da se ja neću predati i neću ostaviti Miloševića, da me rane u rame, da me ne ubiju, ukoliko bude došlo do upada u kuću. To je bio ključni momenat, saznanjem da sam ja unutra, a sin napolju zaustavlja se akcija.

Pošto su on i Bjelica došli do Legije i on im je saopštio da želi da priča s predsednikom, a kako se Milošević složio, tadašnji vođa JSO je pušten u vilu.

- Ulazi Legija unutra, salutira, kaže: „Predsedniče, poštujem vas, ja sam uz vas, ali ja imam naređenje.“ Kaže njemu Milošević: „Lukoviću, za sve što si uradio, a ja znam, kapa dole, a za ono što si uradio, a ja ne znam, odgovaraj. A ako misliš da sam ja nešto loše uradio“, izvadio je pištolj iza pojasa, sa produženim šaržerom i nudi Legiji, „ubij me odmah, ne moram na sud.“

Ovaj stao zbunjen i hoće svoj pištolj da da njemu. Ja istog časa vadim automat, mislim da će on da puca. Legija tada kaže Miloševiću da je on njegov predsednik i izgrliše se njih dvojica - priča Drakulović i potvrđuje da je Legija izneo plan da ako dođe 5.000 ljudi pred kuću, on će obustaviti sve i reći da ne može u akciju, jer bi sav taj narod nastradao. Međutim, neko iz centrale stranke je, kako se kasnije saznalo, vraćao autobuse s ljudima koji su pošli pred rezidenciju.