Moje je da čujem šta ljudima na protestima smeta, a lopove mi ne pada na pamet da slušam

U svojevrsnoj političkoj ispovesti, nekoj vrsti svođenja računa u 2018. godini, ali i rekapitulaciji dobrog dela njegove političke karijere, predsednik Srbije je nikad iskrenije odgovarao na sva pitanja za portal Espreso.rs, od kojih neka nisu bila nimalo prijatna.

Intervju vam prenosimo u celosti.

Prošlo je šest i po godina od našeg poslednjeg intervjua. Šta se u međuvremenu promenilo u životu Aleksandra Vučića?

- Stariji sin i ćerka su mi porasli, a dobio sam i sina Vukana. Globalno, mislim da smo uradili mnogo dobrih, bitnih stvari za Srbiju. Ono na šta sam posebno ponosan jesu ekonomske reforme i to da je Srbija iz minusa ušla u visoki plus, da je iz deficita budžeta ušla u suficit, da se smanjuje javni dug na mesečnom nivou i da smo spustili nezaposlenost s 26 posto na 11,3 odsto, da podižemo plate i penzije... To smo uspeli zahvaljujući građanima Srbije, njihovoj veri u teške reforme, a ne u laka, obično lažna obećanja.

Da li ste nešto mogli drugačije u ovom periodu i ako ste mogli, šta je to?

- Sasvim sigurno sam mogao još više da se borim, mogao sam još više da radim, mogao sam bolje energiju da utrošim. Što se tiče strateških stvari, možda bi neko drugi, sposobniji i pametniji to uspeo, ali što se tiče ekonomije mislim da smo uradili aposlutno sve po knjizi i za to dobili nagrade i najbolje ocene MMF-a, Svetske banke i kreditnih agencija. Dinar je od 2012. do 2018. godine apsolutno stabilan, dok je između 2008. i 2012. sa 75 otišao na 117 dinara za evro. Uradili smo mnogo dobrih stvari u ekonomiji i politici. Teško vreme i teško breme, pre svega što se tiče Kosova i Metohije. Kad nasledite proglašeno nezavisno Kosovo 2008. godine, a protiv toga ste, kad nasledite to da su vas izvukli iz Ujedinjenih nacija i prebacili u Evropsku uniju, kad nasledite presudu Međunarodnog suda pravde koja je apsolutno nepovoljna po nas... Pa onda nasledite granicu ili administrativni prelaz između Srba i Srba u opštini Leposavić, na Jarinju i Brnjaku, e, onda su vam ruke vezane, a morate da ostanete u ringu, i to ne tri minuta, nego 12 rundi od po tri minuta. U takvim uslovima čini mi se da smo se borili i da Srbi s Kosova i Metohije to i te kako dobro razumeju, oni to najbolje osećaju. Najveće poverenje sam imao kod Srba na Kosovu, nikad manje od 67 odsto glasova nismo dobili. Čak i u tako teškim uslovima mislim da smo ono što je bilo realno i racionalno uspeli da postignemo. Očekivati čuda u toj sferi bilo bi nerealno, neozbiljno, a rekao bih i neodgovorno.

Kad sad gledate na taj period, da li mislite da ste negde pogrešili?

- Saša, sasvim je sigurno da sam mnogo toga pogrešno uradio.

Na primer?

- Nisam ja taj koji o tome treba da govori. Mogu o lepim stvarima da govorim, o ekonomskim reformama. Na dnevnom nivou sam pravio greške. Grešio sam i oko pružanja prioriteta u određenim projektima, što kasnimo u reformi zdravstva, sam sam kriv za to. Kriv sam i za to što dozvolio da Levosoje - Srpska kuća, jednu važnu deonicu puta, radimo tri godine, zato što smo mislili da će srpske kompanije to bolje da urade. Pogrešio sam jer su te kompanije samo uzimale novac da bi vratile svoje stare dugove iz ranijih poslova, a ne da to urade brzo. Ono na šta sam ponosan, to su globalne reforme, to je dovođenje fabrika u udaljena, mala mesta. Dakle, od Lebana, koje je ponovo počelo da živi, a gde smo izgubili gotovo 18.000 ljudi za nekih 30 godina, preko Krupnja, Vladičinog Hana - tu smo pokrenuli život. Onda Niš, pa Vranje. Da vas podsetim kako je Jumko izgledao pre samo šest godina. Pola plate se isplaćivalo samo jednoj smeni, a sad se isplaćuje za sve tri smene. Zdravstvo je najviše napredovalo, zato se najviše i sekiram, a moglo je još mnogo bolje i mnogo više, jer znam koliko smo novca uložili. Imam globalne brojeve: kad uložite 102 mlilijarde u zdravstvo očekujete više. Ponosam sam na smederevsku železaru, na Bor. To će da spasi Istočnu Srbiju. Kinezi su kupili Nevsun od Kanađana i to je velika stvar. To je dobra stvar, da ljudi žive tu, a ne da idu u Švajcarsku i Austriju.

Uprkos svemu tome, ima nezadovoljnih građana, oni su svake subote na ulicama. Zanimljiva situacija se desila ispred Studija B gde vam je grupa građana nešto dobacivala.

- Bio sam bio na Studiju B, a oni su išli s druge strane. Prolazio sam najnormalnije, ako su nešto dobacivali, pa to je sve demokratija i to je sasvim normalno. Prošle i pretprošle godine, ispravite me ako grešim, imali smo demonstracije koje su bile i po obimu i po intenzitetu veće i nisam primetio nikakav problem. Bili su mirni, šetali su svaki dan. Vi ste podizali i po pet i po deset puta broj prisutnih građana.

Ja nisam.

- Jeste, jeste. Niko vas nije pozvao, niko vam ništa nije rekao. Ljudi, radite svoj posao, kažite da je bilo i milion ljudi, evo kapa dole. Moje je da čujem šta to građani žele. A da slušam šta je to što žele oni koji su opljačkali Srbiju, Đilas, Jeremić, Obradović, Stefanović, Veselinović jedan i drugi, to mi ne pada na pamet.

Kako vi razumete poruke koje vam upućuju ti ljudi?

- Nisam čuo nikave poruke, samo sam čuo "Vučiću pederu". Pošto im to izlazi onako iz srca, onda je neko morao na megafonu da ih ispravlja jer su se pojavili oni sa šarenim zastavama, pa su onda vikali "Vučiću lopove". Počnu da viču "Vučiću lopove", pa kad ugledaju Đilasa i Jeremića prestanu da viču, pa opet nastave... Tako da ne znam na koje poruke mislite.

Pre 20 dana ste rekli da čak i da izađe 5 miliona ljudi vi nećete da popustite, a onda ste pojasnili da tamo ipak ima pristojnog sveta i da ste spremni da razgovarate s njima, ali ne i s političarima.

- Ne. Rekao sam da neću da podležem političkim pritiscima, za to što kažu i traže političari može da se skupi koliko hoćete ljudi, ja neću da podlegnem pritiscima, ali sam spreman da ako bude toliko ljudi kao što kažu, ne čak ni toliko, nego i mnogo manje, ne milion, ne petsto hilljada, ne dvesta, ne sto, ja sam spreman da raspišem izbore. A šta ćete demokratskije i lepše? A šta biste? Da upadate, ubijate i na silu uzimate vlast zato što vas narod neće i zato što na izborima ne možete da dobijete? E pa, to ne može više. Prošlo je to vreme, kraj je s tim. Ako hoćete da nešto promenite, evo izvolite na izbore. Recite: nismo zadovoljni sa 6 fabrika u Nišu, hoćemo da železara opet bude ponovo prazna, hoćemo da naš gradonačelnik ponovo ima 500 miliona evra, a da naš narod bude gladan, hoćemo da vratimo plate na 330 evra i minimalac na 168 evra. Kažite to narodu, to su vaše ideje. Ja to da prihvatim neću i zato sam spreman da ponudim izbore. Da li će narod da glasa za platu od 465 evra ili za platu od 330 evra? Neka narod glasa. To je fer i pošteno i nema ništa poštenije od toga. A to ako neko misli, jao uvređeni smo svi, povredili ste nas, sad ćemo svi da izađemo... Vi svoj posao radite, a ja ću svoj. I sumnjam da ste me skoro ovako raspoloženog videli.

Jedan od tih protesta zakazan je za 15. januar, dan kasnije u Beograd dolazi Vladimir Putin, pa se pojavila informacija da bi taj protest eventualno mogao da bude zabranjen.

- Ne, zašto da bude zabranjen? Mislite zbog veličine skupa? Što da bude zabranjen?

Ne znam, tako se priča.

- Nikad u Srbiji ništa nije bilo zabranjeno. Slobodno je da svi šetaju. Slobodno će biti sve. Baš je to lepo, jedni da se skupe 16. januara, drugi 17. januara, neka cveta demokratija. Tog 16. januara je ubijen Oliver Ivanović. Ne znam samo kakve to veze ima s tim političarima pošto sam mu jedino ja bio, ne mogu da kažem veliki prijatelj, to bi možda neko drugi trebalo da kaže, ali sam mu bio neka vrsta dobrog poznanika i pomagao mu u teškim trenucima. Niko ga gotovo nije ni znao, niti mu je ikad u životu pomogao. Ali, šta da radite, valjda je zloupotreba u Srbiji nešto što svako može da radi, to valjda misle. Nemam problem s tim da slobodno protestuju, da kažu šta hoće i kako god hoće.

Kad smo se već dotakli Olivera Ivanovića, bili smo svedoci da su pojedine televizije izveštavale na vrlo neprofesionalan način o njegovoj politici.

- Aj gospodine Stajiću da mi nešto raspravimo. Koliko ste vi neprofesionalno izveštavali o mojoj političkoj delatnosti?

Ja vas sad pitam o Oliveru Ivanoviću.

- Čekajte, čekajte. Znači li to da ste vi mene ubili ukoliko se meni sutra nešto desi? Izveštavali ste i govorili, a neću da vam pričam da je sudski presuđeno, da ja nikad nisam video u životu čoveka kog ste stavljali na naslovnu stranu i za kog ste na vašem portalu pisali da sam mu davao 120 evra. Čak ga ni na vašim prijemima nisam viđao, a ja kaobajagi sedeo u podrumu s njim, s mojim bratom i Vučićevićem. Ni u kakvom podrumu i ni u kakvoj kafani nismo nikad bili zajedno. I šta ćemo sad? Da li to znači da ste me ubili? Da li će sutra Đilas biti kriv ako se meni desi nešto jer je govorio sve najgore o meni? Ili je Jeremić mene ubio zato što je rekao da sam ovakav ili onakav? Šta to znači, ljudi? Hajde da razgraničimo te priče. Dogovorite se sa sobom da li je neko nekog ubio ili neko o nekom misli loše ili dobro. To jedno s drugim nema nikakve veze.

Pitao sam samo za mišljenje profesionalnog političara o takvom načinu izveštavanja.

- Ja nemam šta da pričam o načinu izveštavanja, volim u lice da kažem šta mislim. Samo mislim da niko ne treba da drži pridike nikom. Ako mislite da držite pridike maloj Barbari...

Sad razgovaramo o Oliveru Ivanoviću.

- Ne, ja vam kažem u načelu. Ne mogu o tome da pričam, mogu o svom odnosu s Oliverom da vam pričam. Na kakvo izveštavanje mislite?

Setimo se samo: "izdajnik srpskog naroda" i tome slično.

- Nikad ni za koga nisam izgovorio da je izdajnik srpskog naroda.

Ne kažem da ste vi to rekli, pitam vas za mišljenje o tome.

- Želim samo ovo da vam kažem. Napali ste malu Barbaru zato što je rekla "daleko malo ljudi". Da li vi razumete da pričate da vas neko broji? Niko vas ne broji osim što sami lažete sebe i ceo svet baš o broju. Pošto o porukama ne možete da govorite, jer politike iza Đilasa i Jeremića nema. Kakva je politika? Da je "Vučić izdajnik", kako je rekao Jeremić ili ono što je Đilas rekao da imam više para od njegovih 500 miliona? Jedino čime se bave su brojevi. Po 10-20 puta uveličavaju broj prisutnih. Kako ćete malu Barbaru da poredite uopšte s tim? I sad mi govorite o nečemu što je inače naša bolest. Izveštavanja nekih televizija su isuviše ekstremna i oštrašćena na raznim stranama. Pogledajte samo hrvatsku televiziju, pa ja sam bukvalno umirao od smeha. Kad saberete sve glasove Đilasa, Jeremića, Obradovića, Stefanovića, Veselinovića, Živkovića i dodate tome HDZ i SDP u Hrvatskoj, ne mogu svi zajedno da me pobede.

Da li mislite da je uloga političara, ukljujući i vas kao ključnu političku figuru u zemlji, da smiruje političke strasti ili da ih raspiruje?

- Ja to radim svaki dan. Ali to ne znači da treba nekom da se ulizujem. Sa mnom ima jedan problem, da vam otkrijem karte do kraja na najpošteniji način. Neću ja nikom da se dodvoravam. Vi radite sa mnom intervju u nedelju, a ja imam mnogo obaveza i pre vas i posle vas. Kad ste intervju radili, a poznajemo se nekih 15 godina, možda i duže, s nekim političarom u nedelju, i to na njegovom radnom mestu? Pa, niste. Radim pošteno i odgovorno. Ne sviđa vam se, ljudi? Hoćete da ukinete sve fabrike? Hoćete da vratite Srbiju na na minus 3,1 umesto na plus 4,5? To što neko misli da vas se plašim i da ću da bežim iz Srbije, pa ne pada mi na pamet. Živim ovde i živeću ovde uvek. Nisam bogat i nisam ukrao, za razliku od vas, takvih političara. Hoće da prave dilove, pa se pitaju što ne napadaju koalicione partnere. Ne znam ko se s kim i ko se tu dogovara. Ja se ne dogovoram, neću da se dogovaram. Neću da kupujem bilo šta. Lepu reč nečiju ili ne znam šta, samo da bi neko rekao: eto, krenuli smo lakše, pa možemo da razgovaramo. Nikog nisam uvredio, nikom ništa ružno nisam rekao, ja samo radim svoj posao. Govorim ono što mislim.

Ljudi koji protestuju često ističu socijalnu nejedankost kao razlog za protest. Pa se navode rampe na prugama na kojima ljudi ginu, nedovoljno vrtića, stanje u pojedinim našim bolnicama naspram Beograda na vodi, novogodišnje rasvete, kupovine privatnih televizija, finansiranja gubitaša kakav je Er Srbija...

- Mislim da niste dobro pogodili ciljne grupe. Ti ljudi koji protestuju su uglavnom viša srednja klasa.

Što ne znači da njima ne smeta nešto od ovog što sam upravo nabrojao.

- Nije sporno, ja vam sad govorim da to nisu ljudi kojima bi smetale socijalne nejednakosti. Najbogatiji Srbi šetaju zajedno s njima. Ne govorim o narodu, već pričam o političarima. To su Đilas, Jeremić, Mišković to podržava. Je l znate nekog bogatijeg? Možda Šolak još?

Stanko Subotić možda?

- On živi u Švajcarskoj ili u Francuskoj. On im je mnogo para davao, bio je veliki finansijer. Sam kaže da im je dao nekoliko miliona evra, baš Đilasu i Jeremiću. Meni nije ni dinara, a njima je, kaže, milione dao. Zato se i pitam što ga nema na protestu. Kažu mi da se s Miškovićem svađao jer mu je Mišković valjda ukrao neke pare, a MIšković optužuje ovog da nije. Ne bih da ulazim u ta tajkunska posla. A je l znate nekog bogatijeg od ovih što sam nabrojao?

Voleo bih da se malo vratimo na razloge za protest.

- Vratićemo se, ne brinite. Dakle, šetaju najbogatiji, Đilas, Jeremić, Mišković, Šolak...

Pa dobro, ne šetaju samo najbogatiji, ima tamo 20-30 hiljada ljudi, koliko se procenjuje da ih je bilo u subotu.

- Gde ih ima toliko?

Neka ih ima i 5.000 ljudi, to nije 5.000 najbogatijih ljudi u Srbiji.

- Ma, ja sam samo pomenuo nekoliko najbogatijih Srba, ima tu svega i svačega, a ostalo su, od Danila Bašića preko Nikole Sandulovića, raznih tu lopova ima... Ali, najveći deo na protestima su pristojni ljudi koji pripadaju višoj srednjoj klasi i višoj klasi. Da li je tako? Čini mi se da jeste. To je sasvim jasno. Da li ti ljudi imaju neke opravdane zahteve? Sasvim je sigurno da imaju opravdana pitanja, a ja bih pokušao da odgovorim na ta pitanja.

Hajmo na televizije prvo.

- Ne, prvo ćemo bolnice, decu i sve ostalo. Kako je izgledala Srbija u vreme onih s kojima šetaju i organizuju proteste, poput Đilasa i Jeremića? Kako su izgledale bolnice u Vranju na primer?

Sećam da su bolnice u moje vreme bile pristojne, doduše, ja sam se iz Vranja iselio 1992.godine.

- Aha, 1992. A 2006. su izgledale kao javni toalet.

Svesni ste da ima bolnica koje i dalje nisu u dobrom stanju. Vranje je odličan primer, ima i onih suprotnih.

- Čekajte. Znači, ustanovili smo da je u Vranju ličilo na javni toalet, danas je to velelepna bolnica. U Nišu smo gotovo sve renovirali, sve klinike i domove zdravlja, naravili smo novi Klinički centar za 22. vek. Uradili smo gama nož, iks nož, više klinika, unapredili broj akceleratora u KC. Uspeli da smanjimo liste čekanja sa 280.000 na 70.000, biće 40.000 u naredna tri meseca. To je dramatičan napredak da je to gotovo neverovatno. Uspeli smo ulaganjem ogromnih finansijskih sredstava da promenimo sliku o srpskom zdravstvu koje je bilo poslednje u Evropi upravo u vreme tih najbogatijih Srba. Danas ima šest ili sedam zemalja EU ispred kojih smo u pružanju zdravstvenih usluga. Što se tiče lečenja dece, Srbija danas leči šest i po puta više dece u inostranstvu. Uvodi inovativne lekove. Radimo sve ono što nisu oni koju su opljačkali Srbiju. Idemo dalje, grad je okićen. Naravno da je okićen. Ponosan sam na to. Jedino se stidim onih koji seku kablove i žice ne bi li uništili nešto što nam donosi novac i turiste.

Predsedniče, da li nam je u vreme kad je toliko socijalnih nejednakosti potreban grad koji šljašti?

- Potreban nam je grad koji privlači ljude, jer Beograd i Srbija idu napred, a ne unazad. Neće Beograd da bude poslednja rupa i mrak u kakav bi ga odveli oni. Da u Beogradu nema ni sijalice, ali da oni imaju 500 miliona evra. Ja nemam ni 500.000 ni 1.000.000 evra, a kamoli 500 miliona evra, ali zato će grad da bude uređen i doteran. Treba da budete ponosni kad pitate hotelijere i ljude u restoranima koliko im to novca donosi. Valjda se bavimo poslom i povećanjem bruto domaćeg proizvoda, a ne da pravimo mrak i rupu i da mrzimo sve oko sebe. Pogledajte, to je čista mržnja, tu nema nikakvog zdravog razuma. Jao, kakva je fontana na Slaviji? Fontana je predivna, pogledajte koliko se ljudi tamo slika, stranaca, turisti su oduševljeni. A što vam to smeta? Pa, eto, pošto su redovno išli da posećuju spomenik Dimitriju Tucoviću, a ne znaju ni ko je on bio. O kojim privatnim televizijama pričate?

Privatnim televizijama koje su kupljene od Grka.

- Mislite na N1?

Ne, mislim na Prvu i B92.

- N1, dakle Šolak i Đilas, su koristili najdirektnije državne resure da bi formirali kablovskog operatera SBB. Pola Telekoma je radilo za njih. Uništavali su Telekom, razarali akcionarsko društvo u kojem je država većinski vlasnik da bi oni bili bogatiji. To je jedini slučaj koji ja znam. Izvolite vi ako imate neki drugi primer.

Ja sam tu da bih vas pitao ono što ljudi pitaju na protestima.

- Pitajte.

Dakle, državnim parama su kupljene dve privatne televizije.

- To nije tačno, nemojte da izmišljate. Telekom prvo nije državna firma već akcionarsko društvo s većinskim državnim kapitalom, ali Telekom nije kupio nikave dve privatne televizije. Nijednu nije kupio, ni dinara nije dao. Telekom je kupio Kopernikus, kablovskog operatera, zato što hoće da se takmiči sa Šolakom i Đilasom, jer neće da ga razore. Kopernikus je svoj novac napravio u vreme Đilasa i Šolaka i prodao Poljacima, pa je ponovo otkupio. Telekom nije postao vlasnik medija, Telekom se bori u kablovskoj mreži s konkurentima Šolakom i Đilasom. Svi to odlično znate i odlično razumete, nego ako možemo da negde nešto zabašurimo, pa da nam to tako prođe.

Izmena zakona o igrama na sreću ne stavlja se na dnevni red u Skupštini već dve godine, a na taj način bi se poboljšalo lečenje dece u inostranstvu. Zašto?

- Nemam pojma o čemu se radi. Molim vas, nemojte ljudi, kad vas molim. Mi toliko novca trošimo na lečenje bolesne dece da tu vrstu bezobzirnosti, posebno od onih političara koji nikoga nisu lečili u inostranstvu, koji nikoga nisu lečili ovde, koji ni o čemu nisu brinuli, da to zaista ne da nije fer, nego ne znam šta bih vam rekao... Svako dete za koje smo dobili potrudili smo se i pokušali da pomognemo. Prebacivali smo pare i onima koji su kroz privatne fondove na različite načine uzimali novac i sebi i svima drugima. I to možemo da radimo samo kad imamo višak novca, i zato to i radimo, zato što imamo više novca. I pomažemo deci na sve moguće načine. I sad ćete vi da mi kažete da vi više volite decu nego ja? Pa, neću to da vam dam. Imam troje dece koje obožavam i volim svako dete u ovoj zemlji. I neću da vam dam da vi više volite decu nego ja. I hoću da vam kažem da se više dece leči danas u Vučićevo vreme nego što se lečilo u svih njihovih 12 godina. I šta ćemo sad s tim, Stajiću?

Samo vam prenosim ono što se na protestima može čuti kao zamerka.

- Ma pustite to, to se na protestu nikad nije čulo. Šta ćemo sad s tom činjenicom od malopre?

Shvatiće je, pretpostavljam, oni kojima je bila namenjena.

- Zahvaljujem vam se na tome.