Milo mi je rekao da je zbog šahovnice prestao da igra šah!

Jeste li vi imali priliku da upoznate Mila Đukanovića?

- Sreo sam se jednom sa tim Milom, i Momir je bio tu. Razgovarali smo o profesionalizaciji oružanih snaga u Crnoj Gori i sećam se da je tada rekao da je prestao da igra šah zbog hrvatske šahovnice. Eto toliki je bio neprijatelj Hrvata i Srbenda, bio je mangup, neiskusan, mlad, zelen. Samo ne znam da li je tada bio lažov ili je sada.

Kako vama izgleda Srbija danas?

- Dosta drugačija, konačno osećam da imamo državu. Ali najveći uspeh Srbije poslednjih godina jesu definitivno povlačenja priznanja Kosova. To je razlog zbog kog treba da se radujemo, uspeli smo uprkos protivljenju Evrope, Amerike, NATO... Da sam ja uspeo da povučem samo jedno priznanje, osećao bih se kao heroj. O Ivici Dačiću mogu da mislim i ovo i ono, možda je grešio, ali za ovo mu hvala. Mi smo ponovo vratili Kosovo za pregovarački sto i to je najbitnije.

Jeste li raščistili svoje odnose sa Australijom?

- Tek radimo na tome, sada smo pred Komitetom UN, to ćemo dobiti gotovo sigurno jer oni nisu odgovorili na našu tužbu, a imali su šest meseci. Nakon toga imamo odštetni zahtev koji je napisan za nekih 40 miliona dolara, a protiv Hrvatske će biti pokrenut poseban postupak, to nam se ne žuri i hteo bih da traje što duže, jer što duže traje, mislim da će sve više blata biti bačeno na Hrvatsku, i ona to apsolutno zaslužuje. Sve zločine koje i dan-danas čini Hrvatska prema Srbima, naročito prema onima koji su zatvoru, čini i EU, čija je Hrvatska deo, jer ćuti i ne reaguje. Samo dok sam ja bio tamo četvorica Srba su umrla u zatvoru, za kratko vreme bilo je 2.000 napada po nacionalnoj osnovi, to je više nego što se dešava u Bliskom istoku. Rat protiv Srba nije završen, još se vodi. Pitajte mene da li to što sam 14 godina bio u ustaškom zatvoru bez ijednog dokaza nije bio rat, pitajte moju decu, pitajte ova 63 Srbina koji su ostali tamo. Laže hrvatski predsednik da je rat završen samo da bismo mi poverovali u to, a oni nastavili da vrše zločine.

Šta Srbi da urade kako bi popravili svoj položaj?

- Potpuno razumem odluku predsednika Vučića da uvek pruža ruku pomirenja svima, da želi da miri, da pomaže, kao onda u Srebrenici. Nosi im pomoć, a oni ga gađaju, a on im ipak daje pomoć. Meni se tada srce cepalo. Možda ja imam vojnički pristup, ali ne možete zveri pružiti ruku kada ona grize, treba pružiti ruku ljudima. Mi 30 godina pokušavamo da razgovaramo sa Hrvatima, oni svaki dogovor zloupotrebe. Jedini način je reciprocitet, mi moramo da se naučimo da tako odgovaramo nacistima i ustašama, da kada uhapse jednog Srbina, mi uhapsimo jednog njihovog. Znam da to nije hrišćanski ni pravoslavno, ali mi moramo da odgovaramo na njihove sitne zločine. Meni su napisali zabranu ulaska u Hrvatsku na 20 godina. Srbija ima obavezu da zabrani ulazak dvojici istaknutih Hrvata ulazak u našu zemlju u narednih 20 godina. Ako ne odgovaramo za sitne zločine, moraćemo jednog dana da odgovaramo na krupne zločine i postaćemo zlikovci kao što su oni. Mi nismo šaka jada, kako oni žele da budemo.

 

 

Koji političar vas je najviše razočarao?

- Iskreno, Koštunica. Verovao sam u njega nakon 5. oktobra, nisam bio Miloševićev prijatelj, kao što svi znaju, iako nisam lagao protiv njega i nisam ga napadao u Hagu. Mislio sam da je Koštunica mnogo jači nego što je bio, da će uraditi nešto, a on je bio nemoćan i slab. Nakon toga sam se razočarao u Srbiju i otišao odavde, nisam imao volje i snage da se dalje borim.

Šta mislite o  Šešelju?

- Nisam mnogo promenio moje mišljenje o njemu, bili smo u sukobu sve vreme. Ali ja se identifikujem sa njim jer smo ga pustili da ode u Hag. Smatram da nijedan normalan Srbin njega ne doživljava kao zločinca nego kao žrtvu, mislim da se Srbija nije ponela časno prema njemu, koji je uvek pokazivao patriotizam i čast. Upoznao sam njegovog sina, pametan dečko, mamini geni očigledno, šalim se naravno, doktor Šešelj zaslužuje poštovanje i nadam se da ćemo se sresti u Skupštini.

Vi idete na izbore, a iskusni političari iz opozicije najavljuju bojkot.

- Ništa se meni tu ne sviđa, ne volim nasilje bez opravdanja, žao mi je što se to dešava. Smatram da je pogrešno bojkotovati izbore, treba izaći i boriti se za svoje ideje. Danas nisu uslovi ni bolji ni gori nego ranije, pa su svi izlazili na izbore. Da postoji razlog za bojkot, i ja bih bojkotovao. Imam želju da vidim kako će građani da reaguju na mene i da li će mi dati poverenje i mandat.

Kad smo već kod toga, šetali ste ovih dana Beogradom, koliko su vas ljudi prepoznavali?

- Da, bilo je veoma zanimljivo kada mi je, dok sam bio u zoološkom vrtu, prišla grupa mladića i molili me da se slikaju sa mnom. Iznenadio sam se, pitao sam najstarijeg među njima koliko ima godina, rekao je da ima 27, a to znači da je rođen tri godine nakon bitke za Glinu. Nekako imam osećaj da je moja podrška ista kao 1991. godine, samo deset puta jača. Tada nisu znali ljudi ko sam, a sada se o meni sve zna. Nemam neprijatelja ovde osim izdajnika kakav je Vuk Jeremić ili Sande Rašković Ivić, koja je prvo pričala da sam heroj, pa onda da je bolje da kapetan ostavi Srbe da se sami brane, kao da sam ja Turčin. Strašno.