Goran Vesić: Đinđić sa Đilasom nije hteo ni za isti sto u kafani!

Šesnaest godina nakon atentata, Vesić ekskluzivno za „Alo!” govori o radu sa Đinđićem, odnosu današnje opozicije prema prvom demokratskom predsedniku Vlade, a prisetio se i trenutka kada je saznao za atentat.

- Bio sam tada u parlamentu na skupštinskom odboru na kojem se raspravljalo o nekom zakonu koji je imao veze s bezbednošću. Tu su bili i ljudi iz policije, došao je i general Sreten Lukić, koji je u to vreme bio načelnik Javne bezbednosti. U nekom trenutku on je prekinuo sednicu i rekao da mora hitno da izađe. Izašao sam za njim, a on mi je rekao: „Pucali su na premijera, prebačen je u Urgentni centar”.

Kako ste se osećali?
- Kada sam vozio prema Urgentnom centru, bio sam apsolutno siguran da će preživeti, jer je Đinđić odavao utisak čoveka kome ne može niko ništa.

Sahrani Zorana Đinđića prisustvovale su stotine hiljada ljudi. Kako to komentarišete budući da on u to vreme nije bio mnogo popularan?

- Ta sahrana je, na neki način, bila izvinjenje Srbije Zoranu Đinđiću. On nije bio popularan, jer su o njemu širene strašne laži. Tu istu matricu laži imate i danas, kada je reč o Aleksandru Vučiću i to rade maltene isti ljudi. Kada sam video tu masu, pomislio sam da kada bi Zoran video ovoliko ljudi, pozvao bi nas i rekao: „’Ajmo na izbore”.

 

Sećate li se poslednjeg razgovora sa Đinđićem?

- To je bilo veče ili dva pre ubistva - Crvena zvezda je igrala neku utakmicu u Vršcu protiv Hemofarma i mi smo tu utakmicu izgubili, a dva ili tri dana pre toga pobedili smo Cibonu. On nije zvao kada smo pobedili Cibonu da nam čestita, nego je zvao kada smo izgubili. Rekao nam je: „Gledao sam utakmicu, niste baš dobro igrali”. Ja sam mu tad odgovorio: „Umorni su, igrali su protiv Cibone. Biće bolje”.

Pamtite li trenutak kada ste ga upoznali?

- Bilo je to u redakciji lista „Demokratija”, početkom 1990. godine, pre prvih višestranačkih izbora koji su održani u decembru. On je došao u džinsu, imao je i neku minđušu. Ljudi to ne znaju, ali Zoran je tada govorio s nekom manjom govornom manom, ali je puno vežbao da bi 1997. postao jedan od najboljih govornika na političkoj sceni. To samo govori o tome koliko je on radio na sebi. Meni je prijao, jer sam bio mlad i nama mlađima je odgovaralo što je bio neformalan i drugačiji od svih u redakciji.

Važili ste za Đinđićevog čoveka od poverenja, kako reagujete na to što danas mnogi tvrde da su bili Đinđićevi bliski saradnici i prijatelji?

- Ima ljudi koji to pričaju, a koji zaista jesu bili bliski s njim, ali većina koja to danas govori ne samo da nije bila bliska s njim, nego su neki bili u veoma lošim odnosima. Dragan Đilas pominje Đinđića, a Đinđić je 2001. protiv njega podneo krivičnu prijavu. Sećam se kada smo Đinđić i ja bili u Pragu - nakon sastanaka koje smo imali, otišli smo s prijateljima na večeru. U nekom trenutku jedan naš prijatelj je pitao Đinđića da li ima nešto protiv da nam se priključi još jedan čovek iz Srbije koji tu radi. Zoran je upitao: „Ko?”, on je odgovorio: „Dragan Đilas”. Đinđić mu je na to rekao: „Ne misliš valjda da ću da sedim s njim za istim stolom?”. Vuk Jeremić je bio stažista koji je tu došao na preporuku Borisa Tadića i najuren je posle nekoliko meseci jer je, da se diplomatski izrazim, bio neoprezan u komunikaciji sa stranim ambasadama.

 

Da li ste u kontaktu sa Đinđićevom porodicom?

- U kontaktu sam s Ružicom. Ona vodi Fondaciju „Dr Zoran Đinđić“, koja ima podršku države još otkad je Vučić bio predsednik Vlade. Država izdvaja dvanaest miliona dinara, a grad Beograd šest miliona dinara. To se nije dešavalo kada je DS bio na vlasti. Ovo je dokaz koliko sadašnja vlada poštuje Đinđića, a koliko ga ljudi iz Demokratske stranke nisu poštovali.

Mnogi zameraju DS-u što na protestima šeta sa Sergejom Trifunovićem, liderom PSG-a i čovekom koji je hvalio Milorada Ulemeka Legiju. Kako to komentarišete?

- Legija je prvi put uhapšen u „Stupici“ i tada je smenjen, što Đinđiću nikada nije oprostio. Povod za tu tuču bio je pijani Sergej Trifunović, koji je napadao policajce i potom zvao Legiju da mu pomogne. Svi znamo da se to tako desilo. Nije problem u Sergeju, on radi ono što je uvek radio, glupira se, ali mi je neverovatno da ljudi iz stranke koju je vodio Đinđić sebi dozvole da stoje na istom mestu s Legijinim drugarom.

Kako napreduje izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću?

- Spomenik će ove godine biti završen, ali da bi bio postavljen, potrebno je da se uradi rekonstrukcija Studentskog trga. U vreme dok je bio premijer, Aleksandar Vučić je predložio da se Đinđiću podigne spomenik. Njih dvojica su bili politički protivnici, ali je Vučić tim predlogom napravio civilizacijski iskorak i ja sam mu, kao neko ko je radio sa Đinđićem, zahvalan na tome. Da su se Boris Tadić, Dragan Đilas i Zoran Živković setili da Đinđiću podignu spomenik, ne bi mu ga Vučić podizao.

Sarađivali ste sa Đinđićem, danas sarađujete sa Vučićem, koje su njihove sličnosti?

- I jedan i drugi su podigli ugled Srbije u svetu, razumeli su da mala zemlja poput Srbije može da preživi samo ako ima podršku u međunarodnoj zajednici i prijatelje u svetu; da je Nemačka najvažnija država u Evropi i da Srbija treba da ima dobre odnose sa Nemačkom; da su reforme važne bez obzira na to da li ste zbog toga popularni ili niste. Đinđić je bio radoholik koji je mnogo zahtevao od svojih saradnika, a i Vučić je takav.