Američki ambasador pred srpskom decom otcepio Kosovo, a onda ga Lazanski patosirao jednim potezom!

Miroslav Lazanski piše na temu prikazivanja Srbije bez Kosova u Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin", "zahvaljujući" američkom ambasadoru Kajlu Skotu

- Ono što je u svemu tome opasno, jeste što je moglo da se dogodi i da učenici izbubetaju ekselenciju, kao što su pre neki dan izbubetali svog profesora, koji je pre toga opalio šamar učenici. Jer prikazivanje Srbije bez Kosova usred učionice osnovne škole, usred Srbije, jeste šamar američkog ambasadora Srbiji, potcenjivanje patriotizma, posebno mlade generacije - piše Miroslav Lazanski za svoju novu kolumnu.

 

Njegova ekselencija ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot rizikovao je ozbiljan incident u Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin" u Apatinu. Držao je predavanje tamošnjim učenicima podržavajući svoje izlaganje slajdovima geografskih mapa na kojima je Srbija bez Kosova. Kada su se učenici pobunili vičući "Kosovo je Srbija", ekselencija Skot mirno je nastavio s izlaganjem, samo sa drugim slajdovima o drugim temama. Kao da ništa nije čuo.

Ono što je u svemu tome opasno, jeste što je moglo da se dogodi i da učenici izbubetaju ekselenciju, kao što su pre neki dan izbubetali svog profesora, koji je pre toga opalio šamar učenici. Jer prikazivanje Srbije bez Kosova usred učionice osnovne škole, usred Srbije, jeste šamar američkog ambasadora Srbiji, potcenjivanje patriotizma, posebno mlade generacije.

Šta bi se dogodilo da je, ne daj Bože, neki učenik, želeći da uđe u srpsku istoriju, zalepio šamar ekselenciji Skotu? Pošto je izlaganje ekselencije bilo čista provokacija. Jeste da ekselencija ima pratioca, ali kada navali 30 učenika, pratilac je nemoćan.

Da li bi se onda odmah aktivirala Šesta flota i njeni bombarderi, da li bi naš put ka EU bio zaustavljen na vjeki vjekova, ili bi Priština takse na srpsku robu podigla na 300 odsto? Ne znam, ali ekselencija Skot već nekoliko puta ponavlja iste provokacije. Koje za njega, očito, to nisu, ali za nas jesu. Jer se događaju na teritoriji zemlje Srbije, a ne u Kaliforniji.

Naš državni vrh putuje u Berlin, gde će 29. aprila biti veliki sastanak političkih lidera sa Balkana. Nemci su uvek znali kako da dočekaju istaknute strane političare i državnike. Počasna četa, ili čak i bataljon Bundesvera postrojen odmah pored aviona, vojna muzika uz prigušeno udaranje bubnjeva sve dok ne počne izvođenje himni.

 

Zapravo, čim izađete iz aviona, a ono – bubnjevi. U noćnoj atmosferi, to pojačava prusku vojnu prošlost, samo što Fon Moltke stariji ne predaje raport. Nedostaju još i baklje u rukama vojnika, njih sam imao priliku da vidim u Celeu pri dolasku u Treću pancer-grenadirsku diviziju Bundesvera daleke 1987.

Dakle, ako je neko mislio da je nemački nacionalni i vojnički ponos umro u Aušvicu i da nikada neće oživeti, taj se prevario. Istina, Nemačka je prihvatila kolektivnu odgovornost, kolektivnu krivicu za Holokaust, ali Berlinu je očito dosta da se celokupna nemačka istorija uvek svodi na 12 godina nacizma.

A upravo preko Srba i Srbije Bundesver, odnosno Nemačka, vratio se na evropsku i svetsku vojno-političku scenu. I nije slučajno da Srbi kažu da nema rata bez Nemaca. I Turaka.

Još 1993. godine u Nemačkoj je vođena oštra politička debata o tome da li Bundesver treba da izlazi iz zone delovanja NATO-a. Kada je bivši kancelar Helmut Kol svečano obećao da „nikada više nemački vojnik neće stupiti na jugoslovensko tlo”, on je imao u vidu istorijsko iskustvo Vermahta na Balkanu. Vremenom, Nemačka je zaboravila to iskustvo i Bundesver se umešao u jugoslovenske poslove i ratove.

Nemirni nemački duh kao da se probudio, da li u funkciji preporoda Evrope, ili kao glavni arbitar kada sa Balkana odu Amerikanci? I upravo tu, opet se istorijski sreću Srbi i Nemci. Po ko zna koji put. Od Nemaca nam zavisi ulazak u EU, naš jedini put u svetlu budućnost, a Nemci traže od Srba da se u ime svetle budućnosti odreknu Kosova, i da to bude što pre.

Je li to, zapravo, ta nova balkanska politika Nemačke? Prema nama u Srbiji, koji smo svi manje-više, zapravo, produkt jednog totalitarnog društva do prve prilike. Protagonisti, ili naslednici vremena u kojem se reč „ličnost” pojavila dosta kasno, jer pre toga su u opticaju bile sintagme „narodne mase” i "ljudski faktor".

Pošto mi ne volimo alternative, muči nas strah od različitih opcija, plašimo se samostalno donesenih odluka, plašimo se čak i da samostalno mislimo, kod nas je sve ili da, ili ne. Ili život, ili smrt.

Naš umor, ili zamor, nije fizičkog, već psihološkog porekla, naša hronična potištenost posledica je nedostatka energije za život punim plućima, a ta energija se crpi iz slobode i nezavisnosti. Za koju je potrebna dobra ekonomija. Koja je bila nemoguća uz tajkune pljačkaše.

Kakve sve to ima veze sa najnovijim porukama iz Berlina upućenim Beogradu? U Nemačkoj neke spoljnopolitičke debate, pa i ona u vezi sa Balkanom i Srbijom, ponekad osciluju između konkretnog i neosnovanog. Odnosno, Nemačka će samoj sebi, a pogotovo partnerima u inostranstvu, zadavati još zagonetki.

- Zemljo zagonetki i bola, budi svetla i radosna - pisao je o Nemačkoj 1846. godine Hajnrih Hajne u svom zaveštanju. Ima li danas koga od domaćih autora da nešto slično napiše i o Srbiji? Ili su svi srpski homo politikusi otišli u pragmatičare?

Jer, teoretičari haosa u Srbiji konstatuju da je stvarnost u postmodernoj ničijoj zemlji u međuvremenu postala tako komplikovana da se i „ulazak u realnost” mora odvijati haotično.

Naši će psiholozi tome dodati da su naši političari najkreativniji kada su na rubu svog posla. Filozofi će vam reći da samo iz protivrečnosti tipa "srpske institucije na severu Kosova – institucije Srba na severu Kosova" može da izraste nešto novo. Da li i bolje, to niko ne zna...