POSLEDNJA ŠANSA DA SE NEŠTO SPASE Izbori u SNS

Realno, tako je. Problem je što je to morao da nam kaže neko sa strane, zapravo neko ko veze nema sa SNS,  jer mi to sami očito ne možemo ili nećemo da vidimo.

Od same stranke, odnosno ozbiljnog angažovanja oko iste, digao sam ruke evo već više od godinu i po dana. Jednostavno, nisam više imao snage da trošim energiju na nešto što se učaurilo, što je posebno iskoristilo pandemiju kovida da dodatno pusti korenje i što je kao osnovu svog bitisanja u politici stranku iskoristilo za svoje nečasne rabote šireći mrežu i praveći ozbiljnu paralelnu strukturu za pridobijanje političke moći. Jedino ko je to uočavao na pravovaljan način bio je brat predsednika Srbije, Andrej Vučić, s kim sam jedino otvoreno mogao da podelim ono što sam dugo godina unazad mogao da vidim i da čujem o stanju u stranci i delovanju pojedinih naših visokih stranačkih funkcionera. Da budem iskren, ja nisam baš neki poslušan stranački aktivista, niti volim stranačku disciplinu, prilično sam neko ko je na svoju ruku, što svakako nije dobro za stranačku organizaciju. Međutim, bez obzira na to što umem da iskočim i klišea i da veoma često kritikujem zvaničnu stranačku politiku, ja to ne činim da bih se domogao neke moći, svoje bolje pozicije ili ne znam čega. Činim to jer tako osećam, pa ko me voli, hvala mu, ko me ne voli, opet mu hvala. Zato su mi valjda ljudi širom Srbije i prilazili, jer su mogli svuda da me sretnu, od pijace, preko kafane, autobuske stanice, nedeljom u crkvi na svetoj Liturgiji, gde god. Šetam se slobodno ulicom, pričam sa svakim i to se običnom svetu dopada, pa veoma često umeju da mi priđu i da mi kažu za mnogo toga što kod nas ne da ne valja, nego je katastrofa. Tako sam u najvećoj meri i saznao za veoma nečasne radnje mnogih naših funkcionera. Dodatno, kao advokatu mnogi klijenti i njihovi prijatelji, kao i druge kolege advokati, pa i mnogi koji direktno rade u srpskom pravosuđu imali su što šta da mi predoče. Jedina osoba s kojom sam kada mi se ukaže prilika mogao na ozbiljan način da o tome popričam bio je baš Andrej Vučić, očita smetnja raznim banditima u našoj stranci koji su pre svega hteli da njega nekako sklone. To su radili tako što su ga besomučno kriminalizovali, jer su znali da njegovim sklanjanjem iz stranačkih aktivnosti oni u potpunosti preuzimaju stranku, a samim tim i državu.

Dugo sam se pitao čemu tolika hajka medijska na njega. Izmišljano je o njemu toliko toga, da sam ponekad umeo da se s njim da našalim, posebno ono kada su lagali da je vlasnik restorana „Franš”, da sredi makar nekad neku večeru. Kasnije sam ukapirao da sve te gluposti su najpre kreirali ljudi iz naših redova dostavljajući opozicionim medijima šta da objavljuju. To me je ponajviše zgrozilo. Isti ti koji su Andreja tako nameštali, nameštali su i sina predsednika države.

Razumem i to što sam predsednik države nije uviđao šta mu se unutar stranke događa. Možda i nije želeo da to prihvati, jer kako zdrav razum da prihvati da te ruše oni kojima si sve dao. Uostalom, njegov posao je bio da radi za Srbiju i dok je on pravio puteve, dovodio fabrike, razmišljao o Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, o većim platama, nekima je bilo samo kako da se domognu što veće moći i uticaja, a samim tim i para. Sve to mnoge od nas je ubijalo u pojam i teralo u pasivu, a mnoge je dovodilo do zablude.

Kako god, Darko Glišić je najavio da od 1. septembra počinju stranački izbori. Ovo je poslednja, ali zaista poslednja šansa da se nešto učini i spase stranka.

Srećni nam izbori, drage stranačke kolege, poručio je Đukanović u svojoj kolumni.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI