U jednom od klasika svetske književnosti glavni junak objašnjava prirodu zlih ljudi sledećim rečima: „Oni su kao zmija. Uješće svakoga ko ih nadvisuje glavom a ne gazi nogom.“ Srbomrzačka manjina u godini za nama terorisala je većinu građana Srbije, pokušala da otme vlast na silu, da zavladaju nekakvi plenumi. Kao skakavci su pokušali da nam unište godine truda i napretka zemlje, ali im nije uspelo, Srbija je pobedila i sačuvala mir.  

- Prethodnu godinu obeležio je sraman pokušaj manjine da terorom i blokadama zaustavi Srbiju. Dok su lažni ekolozi i jurišnici sekli vene nad sudbinom države koju zapravo urušavaju, videli smo najogoljenije nasilje nad običnim građanima. Ti „skakavci“ su pokušali da pojedu našu budućnost, ali su udarili u bedem odgovorne državne politike. Predsednik Vučić i država su pokazali čeličnu uzdržanost i mudrost, ne dozvolivši da padne ijedna kap krvi, uprkos provokacijama onih koji žele haos. Srbija je pobedila ulicu radom i stabilnošću, sačuvala mir i jasno poručila da se vlast dobija samo na izborima, a ne blokadama i kamenicama - konstatovao je za Alo! analitičar Predrag Rajić. 

Posle tragedije u Novom Sadu, nakon inicijalne tuge, šoka i besa kao normalnih reakcija, sve drugo bilo je organizovano i pažljivo osmišljeno. 

Odjednom su se pojavili neki plenumi na univerzitetima koji su blokirali prvo nastavu, a nakon toga su krenuli u blokadu Srbije. Najjači udar je bio na ono što je najvažnije za jednu državu, a to su ekonomija i obrazovanje.  

Te događaje na univerzitetima, ali i na ulicama, lepo je sumirao za naš list profesor Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda. 

- Bilo je teško boriti se protiv blokada, možda još više onih unutrašnjih (fakultetskih) nego spoljašnjih (uličnih). Ove prve bile su dugo nevidljive. Javnost nije imala tačnu predstavu o tome šta se dešava na fakultetima, osim činjenice da nema nastave i ispita. Kada je na fakultetima došlo do njihovog slabljenja, nezadovoljstvo sve malobrojnijih neformalnih grupa, takozvanih profesionalnih blokadera, počelo je da se sve izraženije ispoljava kroz nasilne namere i ogoljeno nasilje. Politika „kontrolisane tolerancije“, koju je sprovodio državni vrh, pokazala se na duži rok kao najdelotvornija. Građani su se mnogo namučili i mnogo istrpeli, ali su blokade vremenom definitivno izgubile svoj početni demokratski potencijal. Situacija na najvećem broju državnih fakulteta gotovo je redovna, izuzev DUNP-a. Blokade raskrsnica liče na sektaška okupljanja društveno anesteziranih nezadovoljnika - rekao je on. 

Okolne zemlje su masovno podržavale „pumpanje“ blokadera čiji cilj je bio da se Srbija „napumpa“ do pucanja jer je postala isuviše snažna za njih i isuviše nezavisna za njihove gazde.  

„Pumpalo“ se u Zagrebu, Sarajevu i Podgorici i podržavalo „pumpanje“ u Srbiji.  

To je smešno jer je dolazilo iz mesta gde se niko nije pobunio, niti odgovarao za železničku nesreću kod Bioča (47 mrtvih, 0 osuđenih, 0 ostavki), kornatsku tragediju (13 mrtvih, 0 osuđenih, 0 ostavki), ili tragediju u domu za starije u Tuzli (najmanje 10 mrtvih, 0 osuđenih, 0 ostavki).  

Obojena revolucija je trebalo da kulminira zauzimanjem prostora ispred Narodne skupštine i Pionirskog parka, što bi bio uvod u svojevrsni „srpski Majdan“, ali je to sprečio „ćacilend“. 

Satanistička društava pate od simbolike i kao dan napada na Srbiju izabrali su 15. mart poznat i kao Martovske ide, ali se nisu nadali da će biti snimljen njihov razgovor kako da izazovu građanski rat u Srbiji. Vođe beže u susednu Hrvatsku i nastaje panika i rasulo u blokaderskim redovima. Par pokušaja izazivanja haosa tog dana bili su amaterski i propali su.  

Vlast je činila sve da izbegne zli scenario blokadera. Skupovi onih koji podržavaju Srbiju prošli su bez ikakvog incidenta.  

Dok su blokaderi pokušavali da unište Srbiju, vlast se trudila da je sačuva od unutrašnjeg neprijatelja, ali i opasnosti koje nosi nova preraspodela karata na svetskoj globalnoj sceni. Konstantno se radilo na izgradnji zemlje i dovođenju novih investicija, a i tu su blokaderi pokušali na svaki način da gurnu klip u srpske točkove. Neke velike investicije su izostale zbog njihove propagande. Na kraju, možemo da kažemo da je Srbija pobedila blokadere. 

Bolesne laži i propaganda  

Blokaderi su radili svašta. Izmišljani su slučajevi policijskog nasilja, izmišljeno je čak i da je ubijeno dete u Valjevu, a okupljanja su se pretvorila u blokade glavnih saobraćajnica koje su postale žurke na otvorenom sa navodnih 16 minuta ćutanja u znak poštovanja za žrtve u Novom Sadu.

Postavlja se pitanje kako se iskazuje poštovanje ako ceo dan trešti muzika često sa seksualno eksplicitnim tekstovima, a onda se ćuti 16 minuta, pa nastavi dalje. Dok su optuživali državu, oni su maltretirali i napadali građane koji se ne slažu s njima, prebijali, napadali i boli noževima. Kulminacija je bila kada je blokader upao u ćacilend i upucao čoveka. Sve što su radili se moglo podvesti pod ono što je još Frensis Bejkon lepo primetio kada je pisao o manipulaciji: „Drsko kleveći protivnika, uvek se nešto zadrži.“