Dok je finansiranje političkih stranaka u Srbiji jasno definisano zakonima, uz stroga pravila, kontrole i transparentnost, sve je više pitanja koja se otvaraju kada je reč o blokadama i grupama koje ih organizuju.

Jer za političke stranke postoje jasni propisi – zna se ko može da daje novac, koliko, na koji način i uz kakvu evidenciju. Svaki dinar mora biti prijavljen, svaki trošak opravdan.

Ali kada je reč o blokaderima – pravila kao da ne postoje.

Poruke koje su se pojavile u javnosti dodatno podgrevaju sumnje. U njima se detaljno objašnjava procedura za refundaciju troškova goriva – od toga gde treba sipati gorivo, do toga kakav račun treba uzeti i koje podatke mora da sadrži.

Navodi se čak i tačna organizacija: da se gorivo sipa u opštinama gde se ne održavaju izbori, da se uzima gotovinski račun sa precizno definisanim podacima, kao i da se taj račun kasnije dostavlja određenim osobama koje prikupljaju dokumentaciju za refundaciju.

Pominju se i konkretni datumi, uslovi, pa čak i mogućnost da se refundira gorivo za više osoba koje zajedno putuju.

Sve to otvara ključno pitanje – odakle dolazi taj novac?

Ko finansira ove aktivnosti?
Ko obezbeđuje sredstva za refundacije?
Ko kontroliše tok novca?

Za razliku od političkih stranaka, gde je sve pod lupom institucija, ovde se, čini se, radi o sistemu koji funkcioniše van zakonskih okvira i bez javnog nadzora.

Posebno zabrinjava činjenica da se u porukama pominje organizovano prikupljanje dokumentacije, što ukazuje na to da se ne radi o spontanim akcijama, već o jasno koordinisanom sistemu.

U takvoj situaciji, građani imaju pravo da traže odgovore.

Ako zakon važi za političke stranke – zašto ne važi i za sve druge političke aktere?
Ako se novac troši – ko ga daje?
I najvažnije – da li je sve ovo u skladu sa zakonima Republike Srbije?

Jer bez jasnih odgovora, ostaje samo jedno: sumnja da se iza blokada krije finansijska mreža koja ne želi da bude otkrivena.