PROFESOR PETROV ZA ALO!: Jedan broj sudija zaklinjao se na vernost Ustavu i zakonu u Skupštini, ali i u pojedinim ambasadama

1. Da li je pravosuđe moćnije od države?

Ustavno pravo kaže da pravosuđe (pojam koji u našem Ustavu obuhvata sudstvo i javno tužilaštvo iako je prvo grana vlasti, a drugo nije) ne može biti moćnije od države, jer ono po Ustavu jeste i mora biti država. Nezavisnost sudstva ne znači otuđenje od države, niti potpuno odsustvo odnosa saradnje između između dve političke vlasti i sudske vlasti. Evo što veli Ustav: "Odnos tri grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži (čl. 4. st. 3)", čime se ne dovodi u pitanje tvrdnja da je "sudska vlast nezavisna" (st. 4). Pri tom, "uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (st. 1), što znači da jedna vlast, pa makar bilo i nezavisno sudstvo, ne može da se sasvim odvoji od druge dve, a da se ne uruši njihovo sistemsko jedinstvo i funkcionalna povezanost. Dakle, nijedna vlast ne može jedna bez druge, nijedna nije jača od druge (jer to je smisao ustavne ravnoteže) i sve tri, što je naročito važno, potiču od istog izvora - od naroda. Ne kažem to ja.

Kaže Ustav: "Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana" (čl. 2. st.). Naime, osobena priroda sudske vlasti, da štiti ustavnost i zakonitost i ustavom zajemčena ljudska prava, niti je čini manje državnom niti je čini manje odgovornom pred narodom kao nosiocem suverenosti od druge dve vlasti. Stoga je važno neprestano isticati da sudstvo ne može da služi nikom do državi, Ustavu i narodu - jer Ustava nema bez države, a države, odnosno državne vlasti, pa i sudske, nema bez naroda.

2. Da li je sudstvo elita koja u državama širom sveta preuzima novu, kvazipolitičku ulogu da "koriguje demokratiju", da "ispravlja suverenu volju naroda" i sl.?

Za ustavne teoretičare takva uloga nije nova ni iznenađujuća. Kroz istoriju savremene države koja počiva na vladavini prava, konflikti između demokratije i sudokratije bili su oduvek manje ili više izraženi. Prvi moderni pisani ustav, američki iz 1787, evoluirao je na tom "konfliktu". Na primer, između dva svetska rata, Vrhovni sud SAD je zadavao glavobolje američkim predsednicima neretko vrlo konzervativnim stavovima, te je predsednik Ruzvelt morao da promeni sastav Suda da bi zaustavio preterano jačanje sudokratije.

U poslednje vreme svedočimo nekim pojavama koje nisu nove, ali dobijaju nove oblike koji dovode u pitanje osnovne postulate savremene demokratije. Reč je o postupanju najviših sudova poput onog u SAD kada je do pred samo kandidovanje Donalda Trampa po drugi put bilo krajnje neizvesno da li će mu sud dozvoliti da uopšte bude kandidat. Nije to jedini primer, ali je planetarno poznat i indikativan, jer se radi o tradicionalno najvećoj demokratiji na svetu.

Sudstvo nije elita, nego je državna vlast. Njeno "intervenisanje" u sferu demokratije, legitimno je samo ako je demokratija u opasnosti. Dakle, jedno je zabraniti osvedočenom teroristi ili osuđenom za teško krivično delo koje ga čini nedostojnim za vršenje visoke državne funkcije da se kandiduje ili da vrši tu funkciju, a drugo je nekog "sudskim putem", krajnje arbitrarno, bez utemeljena u zakonu, lišiti pasivnog biračkog prava ili mu oduzeti mandat.

Ovo drugo nije korigovanje demokratije u interesu demokratije. To je podrivanje temelja demokratije i vladavine prava i predstavlja jednu totalitarnu, anticivilizacijsku tendenciju. Time sudstvo prekoračuje svoju ustavnu ulogu, narušava ravnotežu između tri grane vlasti i postaje kvazi-političko telo, koje u ime i za račun nekog drugog, otuđuje suverenost od njenog izvornog nosioca - od naroda.

Takvu pojavu imamo na delu i u BiH u vezi sa tzv. sudskim oduzimanjem mandata Miloradu Dodiku. Sudstvo BiH je "produžena ruka" Visokog predstavnika, što je došlo do najjačeg izražaja za mandata Kristijana Šmita. Neko čiji je mandat nelegalan i nelegitiman (Šmit) napravio je odgovarajuću "zakonsko-sudsku" konstrukciju za oduzimanje mandata nekom čiji je mandat legalan i legitiman (Dodik). Demokratija "na staklenim nogama" u BiH time se našla na najtežem mogućem ispitu, a poredak zasnovan na Dejtonskom ustavu doveden je na ivicu egzistencije, što objektivno ne može biti u interesu nijednog građanina BiH ma kom narodu i veroispovesti pripadao.

3. Kakav je uticaj nevladinih organizacija na sudstvo?

U svakoj uređenoj pravnoj državi, a tako bi trebalo da bude i u Srbiji, taj uticaj bi morao da se svede samo na najužu sferu struke, odnosno na pravo nosilaca pravosudnih funkcija na udruživanje radi stručnog usavršavanja i dodatne obuke. Nikakvoj politici, ni režimskoj ni anti-režimskoj, ne bi tu smelo da bude mesta. Civilno društvo ne znači sferu kvazi-političkog delovanja i vršenja vlasti umesto države.

U Srbiji, ali i u vrlo razvijenim demokratijama, neke nevladine organizacije su, međutim, dobile jednu naopaku ulogu. One su postale grupe za pritisak i više od toga - vanistitucionalni kanali za sprovođenje odluka donetih u nekim centrima moći izvan nacionalne države i izvan zvaničnih institucija međunarodnog prava (OUN). Budući da je to dug i kompleksan proces koji je dobrim delom oslabio ne samo sudstvo, nego i sve bitne stubove suverene nacionalne države, dobro je što mnoge države, uključujući i onu najjaču, SAD, kreću da se sistemski obračunavaju sa tom antisistemskom "hobotnicom".

Nevladine organizacije su legalne samo ako su organizovane u skladu sa referentnim međunarodnim standardima i ako su njihovi izvori finansiranja maksimalno transparentni, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. One su apsolutno nelegalne i nelegitimne kad su antidržavne, tj. usmerene na ostvarivanje neustavnih i nedemokratskih ciljeva. Sudstvo mora biti "očišćeno" od svake vrste uticaja takvih nevladinih organizacija. To je put dug, težak i neizvestan, ali je jedini mogući da bi se osnažila suverena nacionalna država zasnovana na vladavini prava kao pravoj vrednosti, a ne ideološko-političkom postulatu dotrajalog globalizma.

4. Da li građani gube poverenje u pravosuđe i šta je dovelo do toga? Da li su tome doprinele lične političke ambicije pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija, kao i to što nam je sudstvo u službi stranih interesa?

Nesumnjiv je konstantan pad poverenja građana u pravosuđe. Jedan razlog je subjektivne prirode. Naši građani neretko objektivnu, zakonsku pravdu zamenjuju svojom subjektivnom percepcijom pravde. To je uobičajeno za države, odnosno društva koja nisu uspela da izgrade odgovarajući nivo pravne svesti i kulture. Drugi razlog je objektivniji i predstavlja ozbiljan izazov za sadašnje, ali i buduće generacije političara i pravnika.

Sudstvo je, po uvođenju parlamentarne demokratije 90-ih godina, ostalo partijsko. Umesto jednopartijsko postalo je višepartijsko. Ne samo da su sudije birane po "partijskoj knjižici", nego i na osnovu dogovora između vlasti i opozicije, što ne znači da su sve tako izabrane bile i nestručne.

To je praćeno povremenim "reformama" pravosuđa koje su dovodile do sve većeg odliva kompetentnih i iskusnih sudija u privatni sektor, odnosno advokaturu. Neke sudije navikle su da menjaju "partijske boje", pa je vremenom umesto partija počela da "ulazi u modu" i "odanost" pojedinim "strukovnim" nevladinim organizacijama (na primer, CEPRIS), ali i raznim anonimnim građanskim inicijativama (na primer, PROGLAS). Jedan manji, ali dovoljan broj sudija "zaklinjao se na vernost Ustavu i zakonu" ne samo u Skupštini nego i u pojedinim ambasadama.

Nekada, ipak, ugledan sudski esnaf "klizio" je ka svojevrsnom "sektaškom zatvaranju", u koji je teško bilo ući na osnovu visokih ocena na studijama i dobre obuke u volonterskoj praksi.

Pravosuđe je upropašćeno mnogo ranije. Od opšteg reizbora sudija i tužilaca 2008-2010, naše pravosuđe se nije oporavilo. "Otimanje" pravosuđa, kao i univerziteta, jeste proces koji je prethodio vlasti SNS-a, ali su negativne posledice, iz nekih razloga, "izmakle radaru" upravo aktuelne vlasti.

Poslednji primeri teško objašnjivog sudskog puštanja da se brane sa slobode lica koji su flagrantni počinici ozbiljnih krivičnih dela i ogoljenog nasilja čak i prema samim institucijama države, konačno su "upalili alarm".

Pravosuđe treba da služi Ustavu i zakonu, ali pre svega svom narodu. Narod ne može imati poverenja u odnarođeno pravosuđe niti u one tužioce i sudije, koji se pod pritiskom politike, ali i pojedinih medija i ulice, ponašaju kao da "vagaju" koja politička strana će odneti konačnu pobedu. Svakako, veći je broj sudija koji časno i profesionalno rade svoj posao.

Te sudije, međutim, ne dobijaju uvek odgovarajuće institucionalne garantije zaštite svog fizičkog i psihičkog integriteta pogotovo kada zgrade suda blokiraju "mirni građani".

5. Kojim bi reformama država mogla povratiti poverenje u pravosuđe?

Nama, u najvećem delu, problem ne prave normativna, ustavna i zakonska rešenja, nego njihova personalizovana i selektivna primena, kao i odsustvo istinske transparentnosti u radu sudova, tužilaštava, Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva. Neophodan je naporan rad "na terenu".

Ulazimo u jesen u kojoj će se vršiti izbor novih članova VSS-a i VST-a iz reda sudija i tužilaca. Javnost mora biti maksimalno upoznata sa procedurom, a nadležni ovom zadatku moraju da pristupe s najvećom odgovornošću. U decembru će se birati gotovo kompletan nov sastav Ustavnog suda, koji nije pravosudni organ, ali jeste institucija od prvorazrednog značaja, jer je i ustavni "kontrolor" odluka pravosudnih organa i pravosudnih saveta. Tom izboru treba pristupiti ozbiljnije nego ikad.

Kad je reč o nedavno donetim pravosudnim zakonima, ima prostora za unapređenje pojedinih zakonskih rešenja naročito u pravcu pedantnijeg uređenja individualne odgovornosti sudija i tužilaca, ali i samih članova pravosudnih saveta. Očekuje se i donošenje novog zakona o Pravosudnoj akademiji. Decenijama se govori o nužnoj reformi zastarelog pravosudnog ispita koji ne služi proveri praktičnog znanja i stručne zrelosti budućih advokata, sudija i tužilaca nego "papagajskom" ponavljanju redukovanog gradiva sa fakulteta.

Neophodno je doneti i nove zakonske propise koji će u nevladinom sektoru "odvojiti žito od kukolja". To će biti izuzetno zahtevan posao. A možda je jedan od najzahtevnijih kako motivisati odlične studente da kao nekada razmišljaju više o sudijskom pozivu. Bez značajnijeg priliva mladih, obrazovanih, a patriotski orijentisanih sudija, svakom narednom reformom bićemo nezadovoljniji nego prethodnom. Nije to pitanje jedne vlasti ili trenutno mudre politike. To je pitanje nacionalne strategije koja počiva na nekoliko stubova: porodica, obrazovanje, nacionalni identitet i državni suverenitet. Tim vrednostima iznova se na jedan nov način priklanjaju najjače nacije i države sveta nailazeći na ogromne prepreke i otpore neformalnih centara moći. To je pravi put koji treba slediti.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI