DRAGIŠI IZ GLINE SE SUPRUGA PORODILA NA SAMU "OLUJU" Nikada se ne bi vratio u rodni grad: Bitni su ljudi, a tih ljudi više nema

Dragiša Drašković iz Gline 1991. bio je student treće godine Sveučilišta u Zagrebu i kaže da je u aprilu te godine počeo da sumnja u namere hrvatske vlade pošto su na ulazu na fakultet jedno jutro zatekli veliko slovo U, što su fakultetske vlasti odmah okrečile, ali tako da se i dalje vidi.

Rat ga je zatekao 26. juna u rodnoj kući u Glini, gde je živeo sa majkom, a Dragiša priča da su se ljudi tamo sami organizovali.

- Došli su ljudi koji su imali lovačko oružje, neko lično oružje i preko noći smo čuvali naše ulice, naš kraj. Nije to bila ni neka jasno formirana jedinica, ni neka borbena grupa. Jednostavno, ljudi koji su tu živeli. Među tim ljudima su bili i Albanci i Hrvati. Jednostavno smo želeli da se zaštitimo i svi ti ljudi su do kraja rata ostali na našoj strani - priča Dragiša.

Vlasti Republike Srpske Krajine dozvoljavale su studentima da nastave studije, pa je Dragiša upisao četvrtu godinu na beogradskom fakultetu i završio je, a po potrebi, kada su bile borbe, vraćao se da se bori sa svojim narodom. U međuvremenu, upoznao je Aleksandru koja je bila sa Romanije i oženio je.

- Mi smo znali da će doći do nečega što se kasnije nazvalo Oluja, ali niko od nas nije verovao da to sve tako brzo može da se desi. Supruga se porodila 5. avgusta 1995. na samu Oluju. Bio sam kod nekih prijatelja i odlučili smo se da se na taj dan veselimo, zbog Aleksandra koji je tad rođen, a onda ćemo posle toga da vidimo šta ćemo dalje - priča Dragiša.

Njegova pokojna majka, koja je umrla 2000., bila je u koloni i tek nakon sedam dana je uspela doći u Beograd. Dragiša se nikada više nije vratio u Glinu i ne želi. Nedostaju mu ljudi odande, ali ističe da je većina njih u Srbiji.

- Kada bi sve mrtve podigli i kada bi se svi vratili, to nikad više ne bi bilo to. Jednostavno, emocije ljudi, dešavanja. Mnogo toga se desilo ružnog između nas. Ne znam šta bi me tamo čekalo. Ne znam ko bi me čekao. Ti objekti, kuća, automobil, sve, to nije bitno. Bitni su ljudi, a tih ljudi više nema - ističe Dragiša.

Kaže da su mu neki, koji su posećivali Glinu, slali slike njegove kuće bez prozora, bez krova, bez podova, bez ičega. Priča kako je njegov sin Aleksandar, rođen na "Oluju", sada građevinski inženjer.

Pomagao mu je dok je radio objekat na Fruškoj Gori kod ljudi, koji su usvojili jedno dete, čiji je otac ubijen na Koranskom mostu, što je poznati detalj sa početka rata u Hrvatskoj.

Taj čovek ih je uporno ubeđivao da uzmu hrvatske papire da bi lakše putovali po Evropi, da nas ne bi maltretirali.

- Moj sin je ćutao sve vreme, a kada je čovek bio baš uporan u toj priči i kada je naglasio kako mu taj usvojeni sin lako putuje, onda mu je moj sin rekao: 'Pobogu, zar on sad treba da stavi taj pasoš sa tom šahovnicom i da ga nosi pored srca i praktično da kaže, nek ste ubili mog tatu da bih ja lakše putovao po Evropi'. Ja sam ponosan na srpski pasoš, ponosan sam na ovu zemlju i nemam nameru da menjam ništa - ispričao je Drašković.

Tanjug

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI