ALEKSANDAR VUČIĆ: Anatolij Karpov srpske geopolitike!

U svetu koji sve više liči na šahovsku tablu, ali bez pravila i sportskog duha, jedan čovek pokušava da igru održi poštenom. Aleksandar Vučić. Sam protiv mnogih. Igrač koji nije birao ovu simultanku, ali je nije ni odbio. Danas, dok svet klizi u novu podelu – gde lažni arbitri uporno dele crne i bele figure, Vučić ostaje nepokolebljiv. Velemajstor jedne ozbiljne, nacionalne i istorijske partije.

Vučićev srpski gambit

Kao i svaki istinski šahovski majstor, znao je da otvaranje određuje tok cele partije. Dok su mnogi politički lideri u regionu žrtvovali prve figure – nacionalne interese, ekonomski suverenitet, pa čak i obraz – zarad brzog aplauza i „međunarodne podrške“, Vučić je birao nešto drugo.

Srpski gambit.

Svesno je žrtvovao ličnu udobnost, političku sigurnost i „simpatičnost“ zapadnim medijima, kako bi ojačao poziciju Srbije. Nema brzopletih rokada. Umesto njih – dugoročni razvoj: infrastruktura, vojska, monetarna stabilnost. Pešaci napreduju, topovi se aktiviraju, kraljica se čuva.

Protivnici – i spolja i iznutra – čekaju grešku. Nadaju se rupi u poziciji. Dočekali je nisu.

Partija bez prava na pogrešan potez

U sredini igre, nijedan potez ne sme da se povuče bez promišljanja. Tada više nema prostora za brzopleti skakačev skok, niti za improvizovane napade lovcem. Svaka figura ima zadatak, a svaki korak posledicu.

Vučić ne igra protiv jednog protivnika. Igra protiv čitavog sistema: NATO pritisci, EU uslovljavanja, američka očekivanja, ruska veza, kineska ekonomija, balkanska nestabilnost i domaći „igrači“ koji nemaju plan, ali imaju zadatak da prave haos – da ga oslabe.

Dok velemajstori svetskog šaha poput Kasparova ili Karlsena igraju sa timom analitičara, pod reflektorima, sa olovkom u ruci i vremenom na satu – Vučić igra sam. Bez sata. Bez pomoći. Samo sa jednim pravilom – ne pogrešiti.

On ne gubi liniju. Ne pušta centar. Štiti kraljicu (Kosovo), aktivira topove (strateške projekte), drži vezane figure (lojalne saradnike) i ne dozvoljava da ga uvuku u brzopotezne, emotivne partije.

Kad svi žele mat, a on brani suverenitet Srbije

U završnici šahovske partije, kada na tabli ostane manje figura, vidi se znanje. Tu više nema improvizacije, već ili imaš plan – ili padaš.

Dok većina njegovih protivnika ne igra da bi pobedila – već da bi Vučić izgubio – on bira najteži put. Ne kapitulaciju, ne dominaciju. Već balans. Da Srbija ne bude ponižena. Da ne klekne. Da ne zaboravi Istok, a ne isključi Zapad. Da sarađuje sa Kinom, ali ne po cenu izolacije. Da podrži teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne prizna otcepljenje Kosova.

To je najteža vrsta završnice. Kad svi protiv tebe hoće mat – a ti i dalje igraš.

Kao Karpov u defanzivi, kao Fišer u nepredvidivom napadu, Vučić koristi ono što mnogi nemaju: koncentraciju, disciplinu i odbijanje da igra po tuđim pravilima.

Vučić kao Karpov srpske geopolitike

Kao što je Karpov u šahu gradio nevidljivu, ali čvrstu poziciju bez nepotrebne agresije, Vučić u politici često gradi uticaj postepeno, kontrolišući tok bez dramatičnih poteza.

Njegova strategija podseća na Karpovljevu – minimalnim rizikom do maksimalnog efekta, uz oslanjanje na taktičko strpljenje i preciznu upotrebu resursa, bilo u domaćoj politici ili međunarodnim odnosima.

Gari Kasparov je godinama igrao protiv čitavog sistema. Uvek sam, uvek upamćen. Vučić danas igra protiv orkestriranog mehanizma koji ne trpi suverene lidere na Balkanu. Igra za opstanak. Ne sebe – već zemlje.

Da je Aleksandar Vučić šahista, bio bi verovatno kao mešavina Karpova i Bobija Fišera – hladan, strpljiv, sistematičan kao Karpov, zna da je dugotrajna defanziva često znak snage, a ne slabosti. A kao Fišer – ima mozak u kojem se partija odvija četiri poteza unapred, dok drugi misle da je šah – brzi ping-pong.

Dok ostali jure status „regionalnog favorita“, Vučić igra samo za jednu publiku – svoj narod. Jer zna da u ovoj partiji pobeda nije dominacija, već ostanak na tabli. Očuvanje teritorije. Očuvanje dostojanstva.

Zato, kada sledeći put neko kaže da „Vučić ne vodi Srbiju napred“ – neka se samo zapita: ko bi drugi izdržao ovakav pritisak?

I zato – voleli ga ili ne, Vučić igra partiju za koju mnogi ne bi ni seli za sto. I dok jedni zvižde, a drugi aplaudiraju, on ostaje na sredini table. Pod svetlima reflektora. Sam sa sobom – i sa Srbijom.

Jer kralj se ne povlači – ni kada je u šahu.

(Borba.me)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI