Ko se još seća svih studentskih zahteva: NIKO!

Ubeđen sam da u Srbiji ne postoji neko ko ih se seća. Čak ni oni koji su ih smišljali i ispostavljali.

Jer, kao što se ovog proleća u našoj zemlji, narodski rečeno okišilo, pa nema dana da u nekom kraju ne padne kiša, tako nema dana a da sa nekog fakulteta, iz nekog grada ili sela u Srbiji, vlastima ne stigne neki novi “studentski” zahtev.

Stvar je poprimila razmere ozbiljne sprdnje. Sa državom ali i sa građanima Srbije i našim zdravim razumom.

U toj meri, da bi sluđena javnost u Srbiji kao sasvim normalno prihvatila da se sa svojim studentskim zahtevima oglasi grupa čobana sa Stare planine, udruženje penzionera iz Stajkovca, čuvenog sela Tike Špica iz serije “Porodično blago” ili plenum stanovnika Muškovine na Zlataru.

To selo ima 13 stanovnika, čija je prosečna starost iznad 80 godina. Ima li išta prirodnije od toga da se i oni oglase sa dva-tri studentska zahteva? A ujedno, da se, kako je to sad u modi, balavurdiji koja pola godine šeta, blokira i razvaljuje Srbiju, zahvale što im je otvorila oči. I tako im osvetlila put u lepšu budućnost.

Stalno postavljanje novih i novih  zahteva od strane raznoraznih plenuma, komuna, zborova,  dekana, profesora, anarhista, Kurte i Murte, pokazuje da ovoj sprdnji nema skorog kraja.

Postoje dva rešenja. Prvo je da država i njeni organi počnu da rade svoj posao. A prvi posao bi moralo biti oslobađanje zauzetih fakulteta i omogućavanje profesorima koji hoće da rade i studentima koji hoće da studiraju da to i čine. Koliko sutra. Ovaj cirkus sa nastavom preko interneta je takođe sprdnja. A predlozi da se državni univerziteti i fakulteti prepuste Alibabi Đokiću i njegovim razbojnicima, pa da se onda osnivaju neki novi univerziteti, su najobičniji idiotluk. Kapitulacija države.

Drugo rešenje je upravo kapitulacija. Da predsednik Srbije lepo podnese ostavku, da to učine premijer, vlada, rukovodstva svih gradova, opština i, na kraju, narodni poslanici u Skupštini Srbije.

Ali da pre toga izglasamo zakon kojim se u Srbiji ukidaju vojska, policija, sudovi i tužilaštva, uvodi jednopartijski sistem i zabranjuju sve političke stranke.

Osim jedne - stranke plenumaša i blokadera. Koju bi vodio Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. Na osnovama čuvenih principa Kominterne i Drezdenskog kongresa KPJ. Čija je suština da u Srbiji ne bi bilo problema kad ne bi bilo Srba.

Da tako jednim udarcem ubijemo tri muve. Da prekinemo ovu agoniju, koja kao kancer bukvalno razvaljuje državu i društvo i nanosi štetu koja se meri milijardama evra.

Da rektoru Đokiću i svoj toj profesorskoj bolumenti oko njega, pravim i propalim studentima revolucionarima, Dinku Gruhonjiću, Nataši Kandić i ostaloj NATO i NVO pešadiji, omogućimo da ostvare svoj san.

Da dobiju Srbiju na upravljanje, priznaju genicid u Srebrenici i na KiM, ratosiljaju se “genocidne tvorevine” Republike Srpske, izvinu se za Jasenovac, Mačkov kamen, Kolubarsku i Kumanovsku bitku, Prvi srpski ustanak i Boj na Kosovu, preuzmu obavezu da Beograd Sarajevu, Zagrebu i Prištini (po mogućnosti i Turcima) plati ratnu odštetu, uvedu sankcije Rusiji, priznaju nezavisno Kosovo…

I da u demokratiji nadmašimo Severnu Koreju.

Piše: Dušan Marić; Srbijadanas

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI