BEZ OTADŽBINE NAM NEMA SPASA Reč glavnog urednika Alo!

 

PIŠE: Vasilije Papović

Dečica su već bila na prvom ili drugom času, a ispred školske ograde dvadesetak ljudi je zviždalo, lupalo i pravilo nepodnošljivu larmu kao na derbiju neke beton lige. Kada sam se raspitao ko su ti veoma nepristojni ljudi, rečeno mi je da su u pitanju pojedini roditelji koji žele da se prekine nastava u znak solidarnosti sa studentima i opozicijom. Malo je reći da sam bio šokiran, tako nešto, verujem, nije viđeno nigde i nikad. Razmere tog ludila treba da procenjuju stručna lica pošto je normalnom čoveku nepojmljivo da odrasli daju takav primer sopstvenoj deci i koriste ih kao oruđe za manifestaciju nekih svojih političkih frustracija. Istorija ratovanja zabeležila je da su svakakvi zlikovci koristili žene i decu kao živi štit, e ovo vam je nešto vrlo slično. Draga deco, vi ste očigledno negde pogrešili u vaspitanju svojih roditelja, da je živ, tako bi danas verovatno definisao ovu situaciju Duško Radović.

A šta je sa fakultetima? Otkud toliki anarhisti među mladima? Iz njihovog ugla taj bunt verovatno izgleda opravdan i razumljiv. Priznali mi to ili ne, generacije koje danas stasavaju za nas su potpuna nepoznanica. Mi koji smo rasli sa loptom teško možemo da shvatimo one koji su se rodili u eri potpune dominacije interneta. Moramo mnogo da se potrudimo da bismo razumeli njihove želje i strahove, ali, opet, sa druge strane, činjenica je da anarhizam i anarhija ne priznaju ni državu ni njene institucije. Za njih to  jednostavno ne postoji. Ali zašto se ovako nešto nije pojavilo ni u Zagrebu, ni u Sarajevu, ni u Prištini, već baš kod nas? Čak je i Kurtijevo Samoopredeljenje imalo neke elemente lenjinizma, ali kod njih je preovladala želja za velikom Albanijom na kojoj svesrdno rade. Ne mislim da bi našu omladinu trebalo da zanima velika Srbija, ali Srbija kao njihova domovina da. Zemlja njihovih pradedova koja će biti zemlja njihove budućnosti za koju treba da se bore. Plašim se da nismo dovoljno pažnje posvetili i da to treba promeniti za opšte dobro. Sećam se da su se anarhisti odnosno anarhosindikalisti pojavili na beogradskom Filozofskom fakultetu početkom ovog veka. Vođa im je bio čovek kome je otac tajkun, a deda mu je bio general Udbe. Možete da na to gledate kako hoćete, ali za mene je to novo kukavičje jaje podmetnuto srpskom narodu. Jer interes gore pomenutih centara u regionu, a ni zapadnih službi (za istočne nikad nisam siguran), nije jaka Srbija. Oni hoće da budemo na kolenima. A ovoga puta su vrlo perfidno smislili da za taj svoj projekat zloupotrebe našu mladost. Bili bismo veoma glupi kada bismo im to dozvolili.

Da se razumemo, sve ovo nije nikakvo opravdanje za neke loše stvari koje se dešavaju u našoj državi. Korupcija, bahatost i loš rad institucija su problemi sa kojima se moramo suočiti i boriti se na svakom koraku protiv njih. Ali rušenje države nije način da se do toga dođe. Bez otadžbine nam nema spasa.

 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI