"Odneli su mi bebu u Beograd u bolnicu, suprug je išao da ga vidi, ali mu nisu dali! Nema podataka da je sahranjen"!

Snežana Brkić iz Malog Zvornika uverena je da joj je pre 28 godina ukraden zdrav sin blizanac, koga je rodila u lozničkom porodilištu. 

Voljeni moj sine, osećam da si živ i zato se javi mami, tati i braći jer te svi željno iščekujemo. Imaš i brata blizanca Dejana, koji ne može da dočeka da te zagrli. A i ja ne želim da umrem, a da te bar jednom ne privijem na svoje grudi.

Ovo je poručila Snežana Brkić iz Malog Zvornika, koja je uverena da joj je pre 28 godina ukraden zdrav sin blizanac, koga je rodila u lozničkom porodilištu.

Nesrećna žena kaže da je 26. maja 1991. posle uredne trudnoće u Loznici prevremeno rodila dva zdrava mališana, za šta je dobila čestitke celokupnog osoblja. 

 Nigde tela deteta

- Trudnoća mi je bila uredna, lepo sam se osećala, jedva čekala da decu rodim i baš sam se obradovala kad mi je pukao vodenjak. Bio je kraj osmog meseca i nisam paničila. Došla sam u bolnicu i lekari su odlučili da me porode carskim rezom jer sam bila sitna žena. Operacija je prošla super i kad sam se probudila, svi su mi čestitali. Deca su odmah posle porođaja odvedena u inkubator jer je jedan imao nešto više od dva kilograma, to je danas moj Dejan, a ovaj za kojim tragam je imao 1.850 grama. Tri dana sam im se divila kroz staklo, svi su mi pričali da divno napreduju, dok mi samo 29. maja lekari nisu rekli da jedan od njih mora da se transportuje u Beograd, na Institut za neonatologiju, jer se nagutao plodove vode - priča Snežana Brkić.

Ona ističe da je posle toga počela agonija njene porodice, koja do danas nije prestala.

- Rekli su mi da ne paničim, da u Beograd mora jer u lozničkom porodilištu nemaju aspirator da mu tu vodu izvuku. Smirila sam se i ostala u porodilištu sa drugim detetom. Supruga sam obavestila da nam je dete transportovano u Beograd i on ih je sve do tog 2. juna 1991. svakodnevno zvao i dobijao uverenja u beogradskom Institutu da je beba dobro. Na moje insistiranje, 2. juna je otišao u Beograd da ga vidi, ali tamo su mu rekli da je beba to jutro preminula. Sav u šoku, tražio je da mu daju dete da ga sahrani ili bar mrtvog vidi. Međutim, tamo su mu rekli da to nije praksa, jer to loše utiče na roditelje - priča Snežana.

Nema dokumenata

Kaže da se muž vratio uplakan, sa nekakvom otpusnom listom, gde jedino piše da je dete preminulo.

- Nikako nisam mogla da se pomirim sa tim. Konstantno sam imala osećaj da mi je dete tu negde. Dok sam gajila Dejana, za vreme obeležavanja Dejanovog rođendana, nešto mi je govorilo da je živ. Svi su mi govorili da je u pitanju bol majke za izgubljenim detetom, da se smirim. Sve bi to možda tako i prošlo, da se 2002. nije povela priča o nestalim bebama. Krenula sam da "čeprkam", obijam pragove državnih institucija, ali nigde nema podataka da je moj drugi sin preminuo - priča Snežana.

Kako kaže, išla je i u pogrebno u Beograd, kod matičnih službi, ali nigde nije našla da je dete negde upisano kao umrlo, niti da je negde sahranjeno.

- Znam da je živ, da je neko od njega debelo zaradio, samo nikako da saznam i ko. Zato sam sada i objavila sliku blizanca Dejana u nadi da će moj ukradeni sin sebe u bratu prepoznati i da će nam se javiti - kaže kroz plač Snežana Brkić.

BONUS VIDEO: PREDSEDNIK VUČIĆ ZA ALO.RS "Nema više nikakvih garancija! Nemojte da kukate što se naoružavamo!"