KOME SMETA BORBA PROTIV KRIMINALA?

Može li se zaključiti da država najavljenim izmena Krivičnog zakonika jasno poručuje da je odlučna u borbi sa organizovanim kriminalom, korupcijom i prometom narkotika? Jasno je bez dileme da se može izvesti ovakakav zaključak.

Reakcija države je konkretna, odlučna i usmerena pravo u metu, dok je kao drugačiju mogu oceniti samo oni kojima suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, ne ide u prilog i u najmanju ruku, ne odgovara.

Kada bi otvorili Krivični zakonik RS i pročitali član koji definiše šta je svrha kažnjavanja, svaki dobronameran i razuman građanin ove države bi bez dužeg razmišljanja pozitivno reagovao na korake ovlašćenog predlagača izmene zakona – Ministarstva pravde; da omogući sudovima bolje instrumente za sprovođenje strože kaznene politike i efikasnije borbe sa kriminalom.

Ovaj član kaže da je svrha kažnjavanja između ostalog sprečavanje učinioca da čine krivična dela i uticanja na njega da ubuduće ne čini krivična dela, zatim uticanje na druge da ne čine krivična dela i poslednje, a ne manje bitnom izražavanje društvene osude za krivično delo.

Neshvatljivo je zašto bi savesnom građaninu ove države, te građaninu koji nije u sukobu sa zakonom, ovakve mere Vlade smetale.

Naprotiv, one bi trebalo da naiđu na nedvosmislenu i snažnu podršku svakog građanina bez obzira na političko opredeljenje, posao kojim se bavi ili društveni status, jer su opisane mere usmerene ka zaštiti sve naše dece, naših majki, braće, sestara, prijatelja i rođaka, koji bi pre ili kasnije mogli, da ne čuje zlo, postati žrtve nekog od nedvosmislenih neprijatelja svih nas – kriminalaca.

Dakle, država je objavila svoju volju da se uhvati u koštac sa gorućim vidovima kriminala. Zakonske izmene krivičnog zakonodavstva usmerene na povišenje minimalne propisane kazne za pojedina krivična dela, uvođenje doživotne kazne zatvora za najsvirepija krivična dela, zabrana ublažavanja kazne ispod propisanog minimuma za pojedina krivična dela, stroža zakonska pravila za vrednovanje činjenice povrata izvršioca krivičnog dela, nedvosmisleno predstavljaju iskren i snažan odraz volje države sa našim zajedničkim neprijateljima – izvršiocima krivičnih dela.

Međutim, neosvrćući se mnogo na ovako nedvosmisleno pozitivne korake države, neki činioci političkog života su brže bolje požurili da neke od dobro poznatih lica ”sumnjive prošlosti” zaštite i povrh svega istaknu da ona nisu kriva za radnje koje im nepravedna srpska javnost, ironično rečeno, lepi na njihove čiste i besprekorne biografije. Ne upuštajući se mnogo u suštinsko komentarisanje teme emisije na televiziji sa državnom frekvencijom – teme su bile iznad opisane izmene krivičnog zakonodavstva.

Vođa pravnog tima Narodne stranke Borivoje Borović, iako u toj emisiji nije bio pozvan kao politički akter nego kao nesporni stručni autoritet, odmah je prešao na stvar i počeo da navodi vodu na jednu vodenicu. Ako nešto zna jedan advokat po profesiji – zna za pretpostavku nevinosti. On se u konkretnom slučaju zakonito na nju poziva. Međutim, u kontekstu svega gore iznetog, nejasno je kako taj istaknuti i vrlo uspešni advokat neće ni da zucne da se crvena interpolova poternica ne može izdati bez određene potpore u dokazima?!

Iako raspisivanje poternice ne znači ništa za meritorno rešavanje krivičnog postpupka – dakle za izvođenje zaključka da li je neko kriv za neko krivično delo ili ne; elementarno znanje krivičnog i predkrivičnog postupka neophodno za polaganje pravosudnog ispita dovoljno je da se sa punom izvesnošću i bez ikakve dileme definiše da protiv lica za kojim je raspisana poternica u nadležnom tužilaštvu postoji neophodni kvantitet dokaza određenog kvaliteta! Kako ove elementarne stvari cenjeni advokat ne zna? Odgovor na ovo pogrešno pitanje bi takođe bio pogrešan, jer on to sigurno zna.

Pravi odgovor se može dati samo na pravo pitanje koje bi glasilo: Iz kog razloga uvaženi advokat prenebregava opisane pravne standarde i iz kog razloga ih ne postavlja na mesto na kom bi trebali biti, već u prvi plan stavlja navodno etiketiranje besprekorno čistog i nevinog lica Filipa Koraća i nepostojanje dokaza protiv njega?

Imajući u vidu činjenicu da se u konkretnom slučaju ne radi o učiniocu saobraćajnog prekrašaja već o licu za koje postoje operativna saznanja da je prvi čovek Luke Bojovića, vođe zemunskog klana, čiju biografiju verujemo nije potrebno posebno opisivati, ovakvo izvrtanje argumentacije uvaženog advokata Borovića ukazuje na to da ovog puta nije istupao kao profesionalac.

Ovog puta on je istupao kao političar Borivoje Borović, član predsedništva Narodne stranke Vuka Jeremića. Ovo je indikativno jer se onda nameće pitanje zašto Vuku Jeremiću smeta obračun države sa kriminalnim podzemljem?

Sekretarijat Nacionalne avangarde