Izvlačili su putnike iz autobusa smrti, a onda je jedan od njih ugledao ženu zaglavljenu ispod voza...Otvorila je oči i samo me je pogledala!

Bila je ispod voza, ispod šina, 50 metara od mesta udesa. Kada sam joj prišao video sam da ima teške povrede, otvorila je širom oči u tom trenutku i samo me je gledala. Smirite se, izvlačimo vas, rekao sam da je ohrabrim. Oko nje bilo je dvoje mrtvih, priča za "Blic" Saša Đokić, vatrogasac koji kaže da za 30 godina rada ne pamti ovako tešku tragediju.

Posao vatrogasaca-spasilaca podrazumeva da reaguju u ovakvim situacijama, ali kako kažu, koliko god bili obučeni za teške situacije, emocije se ne mogu izbeći kada vidite nastradalog ili povređenog da vam traži pomoć.

Ivan Slavković, u 7.31 primio je poziv da se dogodila saobraćajna nesreća, u kojoj je voz udario autobus, njemu je javljano da ima stradalih i povređenih, kada je upućeno pet vozila i 13 vatrogasaca.

- Obavestili smo Hitnu pomoć, policiju, ali i Železnice kako bi na tom potezu isključili napon. Od tog trenutka sve počinje - priča Ivan.

- Krenuo sam da izvlačim one ispod voza, tu si bile tri osobe, dve mrtve, i žena koja je davala znake života, živu smo je izvukli. Pitao sam se, i ja i svi mi, kako su uopšte ljudi živi sa onakvim povredama, bez delova tela.. Žena ispod voza ne znam kako je uopšte bila živa, kada sam se podvukao, ona je otvorila oči i gledala me, to mi se urezalo u pamćenje. Ništa nije mogla da kaže, rekao sam joj držite se, izvlačimo vas, hrabrio sam je i krenula je živa ka Kliničkom centru - priča vatrogasac Saša Đokić.

Marko Radovanović, komandant vatrogasno-spasilačkog bataljona kaže da je jedno vežba, a drugo rad na terenu, i da spasioci nisu mašine koje lako mogu da eliminišu emocije.

- U 7.30 bili smo na primopredaji smene kada smo dobili dojavu da je došlo do udesa na pržnom prelazu u Donjem Međurovu, odmah smo uputili dve ekipe sa dva kamiona. Kao komandat Vatrogasno-spasilačkog bataljona otišao sam tamo komandim vozilom i ono što smo zatekli bilo je nešto što što nijedan vatrogasac ne želi da vidi u svojoj karijeri. Ako postoji teška intervencija, to je bila ta. Nas je tamo sačekao kolega iz Hitne pomoće sa kojim smo radili puno zajedničkih vežbi u tim masovnim nesrećama i odradili smo onako kako smo najbolje umeli i znali. Dovoljno je bilo da samo pogledamo ili da u dve reči objasnimo kako dalje. Tela su bila oko voza, autobus podeljen na dva dela, jedna užasna slika, a onda smo krenuli po prioritetima. Prvo smo izvlačili žensku osobu koja je bila sa druge strane pruge, sedela je na sredini i jedna noga joj je bila kompletno u deo sedišta ili šasije autobusa. Nismo znali odakle da krenemo, šta da sečemo i kako, prelom je bio otvoren, svesna je bila - priča Radovanović.

Posle sat vremena, kada su sve izvukli ostali su među poslednjima. Toga dana na posao su došli spremni, ali ovo je bio najteži zadatak koji ne mogu izbrisati iz sećanja tako lako.

- Svi dođemo na posao nekako spremni, mi nismo mašine, emocije su proradile, naročito jer je bilo dece. Čovek na ovako nešto ne može da ostane imun. Pohvaljujem celu ovu ekipu, radili smo kao jedan, kasnije nismo znali šta da kažemo, nikome se ništa ne jede, ne priča. To su stvari koje čovek ne može da izbaci iz glave, a da ne pričam o pogledima tih ljudi koji su svesni, nemaju snage da kažu u pomoć ali pogledom ti kažu, i ne možeš da radiš bez emocija. Nadamo se da ovakvo zvono neće više zvoniti - kaže Radovanović.