"Žena koja mi je prodavala klavir, nije htela da uzme novac, već je tražila poklon"

Posle duge bolesti umrla je kompozitorka i redovna članica SANU Isidora Žebeljan.

Može se reži da je preminula Isidora Žebelja, kompozitorka i član SANU, možda najveće čudo koje se događalo u Srbiji krajem minulog i početkom ovog veka. Godine 2009. prestižni nemački “Frajtek” je proglasio za jednu od deset najperspektivnijih na celoj planeti.

Isidora Žebeljan bila je kompozitorka svetskih okvira i najmlađi član SANU i profesor na “Katedri za kompoziciju i orkestraciju” FMU u Beogradu.

Napisala je 25 kompozicija za različite instrumentalne, vokalno-instrumentalne i vokalne ansamble, preko kamerne i simfonijske muzike, do opere. I njih uglavnom izvodi po inostranstvu, gde je pozivaju, jer predstavnici kulture u Srbiji za umetnost nemaju osećaja. U zemlji i inostranstvu dobila je mnoge nagrade, među kojima su “Sterijine” (1998, 2001. i 2006.), a u njenoj muzici se, kako je rekla u intervjuu za naš list, ipak čuje Vojvodina u kojoj je provela najlepše dane detinjstva.

Pročitajte deo intervjua koji je sa gospođom Žebeljan uradio novinar Alo.rs:

U kakvim kucima, ne samo duše, već i ambijenta, stvaraju umetnici svetskih okvira?

- Imam radnu sobu u kojoj improvizujem na mom divnom klaviru, koji je tako poseban i nikome ga ne dam. Kada sam počela da učim muziku, roditelji su hteli da mi kupe klavir, pa su tražili u oglasima. Žena koja im je prodala nikako i nipošto nije htela da ga da za novac, već je tražila poklon, pa su oni kupili jednu divnu ogrlicu. Zar to nije jedna divna priča o klaviru? I stvarno, taj klavir je meni čudesan, on meni peva, možda to ljudi ne čuju, ali ja ga doživljavam kao živo biće.

Mnogi umetnici imaju uzora. Postoji li u Vašem slučaju kompozitor koji Vam je otvorio muzičko nebo?

-Ruskih kompozitor Sergej Prokofin, a taj čin se dogodio kada sam imala dvanaest godina. On je jedan lucidan, neobičan kompozitor, pun iznenađenja. Moja intuicija je reagovala i odjednom mi se sve otvorilo, sve se odigralo kao u filmu, neki bljesak. Tako je meni bilo kada sam prvi put svirala njegove vizije. A onda se desilo, kada sam mnogo godina povezala uz pomoć supruga, koji je fantastičan čovek u svakom pogledu, da postoje neke sudbinske koincidencije da sam na tavanu kod babe i deke na tavanu u Zrenjaninu našla ploču Prokofijeva na kojima on sam svira svoje kompozicije. Zar to nije čudesno? Moji baba i deda inače nemaju nikakve veze sa muzikom, oni su paori.

Vaše detinjstvo se vezuje za Vojvodinu?

-Naravno, sa Zrenjaninom, Perlezom, Novim Sadom, Somborom. Vojvodinu doživljavam na poseban način. Taj dih Evrope itekako postoji u Vojvodini. U svim tim gradovima imam porodične i prijateljske veze. Mama mi je iz Banata, tata iz Perleza, muž iz Sombora.

Kako ste provodili te dečje, banaćanske dane?

-To su najlepši dani na svetu, a to je teško opisati, mada mislim da se to čuje u mojoj muzici. Da, čuju se ti banatski dani.
Četiri Vaše opere, četiri svetska izvođenja.

Kako se sve to dogodilo?

-Kao i uvek sa mojom muzikom, samo od sebe. Ipak, čini mi se da je važno da kada jednom počnu da se dešavaju dobre stvari, čovek mora da bude spreman da svaki naredni put sve što se od njega traži uradi na najbolji mogući način, kao da mu život od toga zavisi, a sve to da čini sa mnogo ljubavi i požrtvovanosti.

Osećate li se počastvovano što ste kompozitorka svetskih okvira, ako ništa drugo, bar dotakli genijalnost?

-Ne razmišljam o tome glasno. Došla sam do posebnog odnosa sa Bogom, ali ima još mnogo od tog duhovnog puta ispred mene, mada me sve manje zanimaju materijalne i spoljne stvari. Bitno mi je da ostanem prava, istinita, dosledna, da se radujem i sačuvam ushićenje u onome što radim. Za to se treba boriti, upregnuti sve snage i odupreti se silama vremena, koje su sve danas uposlene u to da ometaju koncentraciju i da zagađuju čovekovo duhovno izvorište. Ali ova borba je lep zadatak, jer je primerena čovekovoj duši i inteligenciji.

Od Vas su naručili prvu operu na srpskom, koja je imala svetsku premijeru?

-To mi je bila velika satisfakcija, jer sam sve opere pisala na srpskom, ali nisu se stekle okolnosti da budu i izvedene na našem, već na engleskom ili nemačkom jeziku, jer su postavljane i izvođene u Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Holandiji… Sada se prvi put desilo da se naruči opera, „Dve glave i devojka“, koja nije morala da se prepeva na drugi jezik, nego je izvedena u originalu, iako su naručioci i producenti bili Italijani.

Iz kojih zemalja najviše dobijate narudžbe?

-Iz onih zemalja koje u velikoj meri pridaju važnost umetnosti, a to su Nemačka, Holandija, Italija i Engleska, i zato ne čudi zašto toliko ulažu u moju muziku. Mada je to prilično neuobičajeno, jer svaka zemlja u prvom redu ulaže u svoje kompozitore. 

Kako zapravo muzika postane život i uspeh?

-Mislim da je to odluka nekoga drugog, a to nešto smatram da je više i jače od nas. A momenat kada sam spoznala da je ta odluka spala na mene nije bio tako davno.

Kako izgleda snaći se kao mlada i žena među svim članovima SANU?

-Nije mnogo komplikovano. Član SANU postala sam još 2006. godine, i vremenom upoznala nekoliko izvrsnih ljudi naučnika sa kojima sam se sprijateljila. Sa svima zaista imam lepe odnose.

A “Svetskoj akademiji umetnosti i nauke”, jer ste i u tom jatu?

-To je skup ljudi iz celog sveta i glasanje se vrši elektronski, jer ne mogu svi da se skupe na jednom mestu u određeno vreme. Vrlo je uzbudljivo to saznanje, jer se ta akademiju rodila u glavama Alberta Anštajna i Roberta Operhajmera i posle se razvijala. Do duše, jedno vreme je stagnirala, ali poslednje decenije ta ideja ponovo je zaživela. Nisam još uvek potpuno aktivan član u smislu da sam se mnogo aktivirala u radu akademije, jer nemam vremena, ali koliko pratim, rekla bih da je fantastično. Članovi iz sveta nauke uglavnom se bave nuklearnim problemima, razoružavanjem, brigom o opasnosti po planetu, mislim da vrlo aktivno rade na tome. Mnogi od njih su i članovi Rimskog kluba, tako da imaju i dosta uticaja i moći.

Odakle navire inspiracija za Vaše note?

- Ima ih svuda u životu, u filmovima, književnosti, upravo čitam jednu genijalnu Vilijama Hoknera „Dok ležim na samrti“. Ne znam kako se to dešava , kako se prespoje te neke žice u glavi, ali je u suštini bitna radost. Kod umetnika vrlo lako krene sujeta i počne da divlja i da nadvladava tu iskrenost i radost. Jako je važno da čuva tu radost i ako za nešto što je neko drugi lepo uradio. Ja zaista čuvam tu radost. Istina je da je bilo i trenutaka kada sam bila nezadovoljna umetnošću, a to je verovatno ta neka neuroza odakle je ta umetnost verovatno i počela, ali sad nekako prelazim na neku drugu stranu života, kada napuštam ostrvo nekakvog nezadovoljstva.

Postoji li momenat najvećeg zadovoljstva u umetnosti?

-Da. To je bilo nedavno, na premijeri opere “Dve glave i devojka“ u Sijeni. . To mi je ostalo u posebnom uspomeni. Sve je bilo čudesno. Imala sam priliku da odaberem ljude sa kojima ću da radim sve, saradnike. Bilo je mnogo prijatelja i divnih ljudi, pa čak i holandska kraljica na premijeri. To je valjda prvi put u istoriji tog festivala da se neka kraljica pojavila na premijeri.

Kako ste napisali muziku na prelep tekst Tanje Mandić Rigonet, „Dođi“, odnosno „Viens“ na francuskom, koju je interpretirala glumica Vjera Mujović?

-Ne sećam se tačno samog momenta, ali je nastala u to divno, duhovno vreme. Interesantno je da to doba doživljavam kao veoma šizofreno, teško, crno, ali je sa druge strane omogućavalo jedno potpuno duhovno posvećivalo.

  .

 .