Za doktorku Ljiljanu Antić borba sa koronom je najteža u karijeri: Umorni jesmo, ali nema predaje

- Umorni jesmo, siti i bolnice i rada jesmo, nismo išli na odmore, nismo imali slobodne dane, nismo viđali porodice, ali nema predaje. Nastavaljmo dalje borbu protiv koronavirusa - poručuje dr Antić.

Prema njenim rečima, fizički napor je gotovo zanemarljiv u odnosu na ono šta su zaposleni proživljavali i sa čim su se sve suočavali tokom prethodnog perioda.

- Od samog početka epidemije i zaposleni i pacijenti su osećali izvestan strah. Ali kada vidite cele porodice u bolnicama, gledate preminule, teško obolele, stotine ljudi koji mole da ih spasite i koji se bore za život na jednom mestu, taj strah prelazi u nešto jače, nešto sa čim se teže nosite. A morate da izdržite - priča za „Alo!“ direktorka ZC Vranje.

Najteže joj je, kaže, bilo dok je mlade roditelje i njihovo dvoje male dece gledala kako se bore sa virusom.

- Jedno po jedno su se razboljevali i dolazili na lečenje. Prvo majka sa jednim detetom, a onda i otac i drugo dete. Uprkos svim našim naporima, bilo im je sve gore, nismo uspevali da ih povratimo. Stanje je postalo kritično najpre za majku, tako da je ona prva upućena na dalje lečenje u Niš, a ubrzo smo tamo morali da prebacimo i decu. Na kraju, za njima je otišao i otac. Bilo je užasno. Najmanje dete u ovoj porodici je bilo nešto starije od godinu dana. Svaki trenutak njihove muke i borbe za život proživljavala je cela bolnica, kao da smo svi jedna porodica – priča dr Antić.

Zbog ovakvih iskustava, ona i kolege od marta nisu u stanju da se opuste.

- Kada sve to preživite, ne možete da se opustite. Sve vreme osećam nespokoj, a kad god bi krenulo povećavanje broja pozitivnih, to se pojačava. Čim taj broj krene da se smanjuje, malo se vrati optimizam, ponadam se da će kraj, ali negde u dubini duše i mozga stoji ta nelagodnost koja ne da mira - kaže dr Ljiljana Antić.

Tom njenom nemiru posebno su, kaže, doprinosili neodgovorni ljudi koje je svakodnevno sretala.

- Bilo je trenutaka kada sam htela da lično izađem na ulice, da delimo maske onim građanima koji se ne pridržavaju mera. Pošto to nisam mogla, trudila sam se da stalno putem medija poručujem koliko je situacija opasna, koliko je važno da budu oprezni, da mere nisu uvedene bez razloga, da svi treba da se pridržavamo preporuka – kaže sagovornica „Alo!“ i dodaje da to nastavlja da radi i sada.

- Ni sada nema opuštanja. Borba nije gotova - navodi dr Antić.

Ponosna na svoje kolege

Od 16. marta kroz sistem Zdravstvenog centra Vranje prošlo je oko 15.000 pacijenata.

- Svako od njih je dobio neku vrstu zdravstvene usluge. Hospitalizovano je 1.600 pacijenata, urađeno je oko 12.000 RTG pluća, u kovid-ambulantama je na dnevnom nivou pregledano i do 300 pacijenata, dok je prosek bio oko 100 ljudi dnevno. Treba svakog pogledati, čuti, utešiti i urazumiti, a opet sačuvati sebe. Zato sam preponosna na svoje kolege i sve zaposlene u celom zdravstvenom centru - istakla je direktorka ZC Vranje.

Korona je ostavila jezu u kostima

U najtežim danima borbe, dr Ljiljana Antić nije strahovala za sebe i svoje zdravlje, već svojih zaposlenih i svoje porodice.

- Bojala sam se za svog starog oca, ali i za najmlađeg člana naše porodice, moju unuku. U to vreme nismo ni mogli ni smeli da budemo u prisnom kontaktu, a to mi je bilo možda i najpotrebnije. Viđala sam ih samo na daljinu i sa oprezom. I sama pomisao na te dane mi donosi jezu u kostima – iskreno za „Alo!“ ističe doktorka.