"Vladimira (19) su mi ubili dva dana nakon zakletve, a njegov ubica sedi u fotelji!" (FOTO)

 

Dvadesetjedna godina je prošla od podmuklog ubistva šestorice srpskih vojnika na karauli Košare a njihove ubice nije stigla pravda iako su Šećer Maljoku, Gaši Džafer, Gadžaferi Demuš, Maljoku Dem, Agron Isufi, Čuni Antonu, Rabit Alija i Rustem Beriša još 2016. u niškom sudu pravosnažno osuđeni na zatvorske kazne od po 15 godina.

Oni i još tridesetak terorista, pripadnika jedinice “Kobra” kojom je rukovodio sada pokojni Agim Ramadani su neutvrđenog dana ušli iz Albanije na Kosovo gde su postavili dve protivtenkovske mine na poljski put između karaula “Maja Čoban” i “Morina”. Granična patrola je vojnim vozilom "TAM 110" prolazeći tim putem 30. septembra 1998. godine nagazila na mine i tada je poginuo vođa granične patrole Vojske Jugoslavije Milan Bundalo, dok su četvorica vojnika povređena.

Istog dana u blizini karaule "Košare" pucali su iz zasede na vozilo “pincgauer” i tada su poginuli Vladimir Radoičić, Miladin Gobeljić i Ilija Pavlović, svi vojnici VJ na služenju vojnog roka, kao i vojnici po ugovoru Miroslav Jocić i Miloš Pavlović, dok su teško ranjeni kapetan Goran Loznica i Goran Simić. Ubistvo i pljačku mrtvih srpskih vojnika teroristi su snimili, i baš taj snimak bio je ključni dokaz za njihovu osudu.

Devetnaestogodišnji Beograđanin Vladimir Radoičić u vojsku je otišao 23. juna 1998.godine u Niš VP 1410/3 izviđačko diverzantska jedinica, zakletvu je položio 11. jula u Valjevu, a poginuo samo dva dana nakon što je sa svojom jedinicom prebačen na Košare. Vladimir nije želeo da brine svoju porodicu pa im nije ni javio gde ide, već im je kazao da je na nekom brdu kraj Niša.

Njegova majka Lozanka nije propuštala nijedno suđenje iako u sudnici nije bilo njegovih ubica pa su presude donete u njihovom odsustvu. Ne krije razočarenje što Vladimirovi dželati nisu iza rešetaka jer veruje da su mogli da budu uhapšeni.

Ljudi koji su tada osuđeni se ne kriju, Gaši Džafer je gradonačelnik u Obiliću, Ćuni Anton je šef njihove tajne službe, ne mogu da verujem da niko od njih nije kročio izvan Kosova te da nije mogao da bude uhapšen. Sud je raspisao poternicu i dostavio je, imam utisak da je ona sklonjena negde i da ih niko ne traži – govori ogorčena majka.

Kaže da njen bol za surovo ubijenim detetom ne može ništa da ublaži, ali da želi da doživi da zločinci budu kažnjeni.

- Kažu da nada umire poslednja, a ja se nadam u Boga da će pravde za Vladimira biti na ovom ili na onom svetu. Ništa nisam očekivala od Haškog tribunala jer sam gledala kako u korist optuženih svedoče oni koji su sve vreme ubijali, još manje imam vere u sud za ratne zločine Kosova jer smatram da je on samo farsa. Nadam se u Boga, ni u koga više, a moje je da podsećam na moga sina, da ohrabrim porodice drugih stradalih vojnika da progovore, da ne dozvole da se naši mrtvi zaborave – kazala je majka srpskog heroja.

Prilikom izricanja prvostepene presude sudija Višeg suda u Nišu kazao je da mu je žao što nije mogao da ubicama srpskih vojnika ne može da izrekne strožu kaznu, jer je napravljen propust pred kosovskih pravosudnim organima, pre nego što je predmet ustupljen Srbiji.

- Iz meni nepoznatih i nerazumljivih razloga tužilaštvo u Mitrovici nije se žalilo na presudu tamošnjeg suda kojom su oni osuđeni na petnaest godina zatvora već se žalio samo njihov branilac a u tom slučaju zakon predviđa da kazna ne može biti veća od izrečene - objasnio je Žikić prilikom objavljivanja presude.