OZNAKA TAJNO SKINUTA SA DOKUMENTA CIA! Tito na prevaru zarobio Dražu! Poverljivi doušnik američkim obaveštajcima preneo važnu informaciju

Dokumenti CIA otkrivaju ko je zapravo izdao Dražu Mihailovića, te se u samom tekstu prenose nedavno deklasificirani izveštaji CIA o hvatanju četničkog vođe negde u bosanskim brdima.

Draža Mihajlović
Draža Mihajlović, Foto: Promo

Izveštaj u leto 1946. godine zapravo samo prenosi šta je američkoj obaveštajnoj službi ispričao poverljivi doušnik. Dok Dražin unuk Vojislav, govori da dokument napokon razotkriva kako su zapadnjački obaveštajci izdali Dražu, na prvoj stranici dokumenta piše ovako: "Izveštaj potiče iz Beograda i tiče se događaja pre hvatanja, ali i trikova koje su Titovi vojnici iskoristili za hvatanje Mihailovića".

Tokom premeštanja jedan od ličnih Mihailovićevih doktora zarobljen je u bici kod Semegnjeva. Ispitivanjem i mučenjem od strane agenata OZNE i ruskih oficira, otkrio je da je lični Mihailovićev doktor i takođe je otkrio plan prebacivanja Vrhovne komande. Iste noći neprijateljski avioni su počeli s izviđačkim letovima iznad teritorija na kojem je bila locirana četnička komanda.

Pročitajte još

Ispustili su letke koji su izgledali kao da su ih pravili Amerikanci, a u kojima se kaže da su došli da nam pomognu oko oružja i municije. Iste noći, nakon što su neko vreme leteli iznad tog područja, avioni su bacili razne pakete municije i sanitetski materijal savezničkog porekla. U jednom paketu su bila uputstva za pripremu i obeležavanje trake za sletanje nekih aviona za opremanje.

13. marta 1946. u popodnevnim satima stigla su dva aviona sa savezničkim oznakama. Leteli su nisko i bacili baklje tako da smo mogli da im dojavimo lokaciju za sletanje. Odgovorili smo prema uputstvima koja smo dobili i dva aviona su sletela u polje (dovoljno dugo) oko 10 km severozapadno od Ruda.

CIA
CIA, Foto: AP/Carolyn Kaster

Nekoliko oficira u savezničkim uniformama (američke) koji su govorili engleski i francuski izašli su iz aviona. Trojica s najvišim činom odvedeni su do našeg Štaba gde su se dogovorili s oficirima našeg Štaba da prevezu bolesnog Generala. General Mihailović je tada imao visoku temperaturu i nije bio pri svesti. To je razlog zbog kojeg su želeli neko vreme da ga odvedu u Italiju, izleče i potom ga tajno vrate u planine Jugoslavije. Odmah je smešten u avion pod nadzorom dvojice naših oficira koji su išli zajedno sa njim. U to vreme su sletela još dva aviona i devet drugih oficira iz našeg Štaba su se ukrcali u avione, među kojima su bila dva podoficira i glavno komandno osoblje.

Čim je avion koji je prevozio Mihailovića poletio u vazduh, preostali avioni su uzleteli za njim. U tom trenutku se pojavilo nekoliko aviona iznad tog područja. Mi smo mislili da su služili kao zaštita Generalovog aviona, ali nakon što su neko vreme krstarili područjem gde su se nalazile trupe Štaba, počeli su da bacaju male dimne bombe koje kao da paralizuju ili uspavljuju naše trupe. Iz pravca Priboja bili smo upozoreni da se motorizirane trupe približavaju u isto vreme kada je jedna grupa aviona počela da ispušta padobrance na naš Štab.

Odmah po sletanju na zemlju padobranci su otvorili vatru na naše ljude koji su pokušavali da zaštite Štab i koji nisu bili pogođeni plinskim bombama. Bitka je započela zato što su konačno naši ljudi shvatili da imaju posla sa neprijateljem koji je upotrebio prevaru za otmicu Generala. Neprijatelj je pokušao da probije naš front, uđe u područje Štaba i da preotme naše dosijee, ali veliki broj njih je ubijen. Zbog prilaska snažne kolone koja dolazi iz pravca Priboja, naši ljudi su se povukli prema Golešu i odatle su započeli evakuaciju prema Foči. Naši ljudi su uspeli da sruše jedan avion. Veliki broj neprijatelja je ubijen, ali takođe smo pretrpeli velike gubitke. Odatle smo kasnije dobili vest da je Mihailović odveden u Sarajevo, a odatle u Beograd, a da se nije osvestio. Kažu da je sedam dana bio bez svesti, jer je bio hranjen putem infuzije.

Ipak, Nikola Milovanović u knjizi Draža Mihailović prenosi svedočenje četničkog vojskovođe o njegovom hvatanju.

- Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest, četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovina na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam neoprezan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

Moram da priznam da ste reagirali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snage zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa toga terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim, jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.

Josip Broz Tito
Josip Broz Tito, Foto: Profimedia

Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.

Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Markovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice — Bajina Bašta, i pored Solutuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljnije teškoće. Sa Tare sam uputio kurira (radi uspostavljanja veze). Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi.

Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali. Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.

Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Oba negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan. Najviše sam se bojao da nam ne presiječete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo isprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim odredom za poteru sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kada je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

Bilo je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše.

Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smokava. Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za cio dan. Kasnije, kada smo ušli u skloništa, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo.

Vi ste imali sreću što me je ono đubre od Kalabića izdalo.

Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao je i mene. Budite sigurni, prvom prilikom, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu, samo da bi spasao glavu.

Kad sam uspostavio vezu sa njim, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno povjerenje u njega.

Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci, koje sam upitao, sumnjali su. Oni imaju jedno čulo na opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom. Neki od njih otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savjetovali da izbegnem sastanak, ili, bar, da budem do kraja oprezan.

Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put, kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbjegli smo bar sto puta, tako reći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.

Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca, komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rasturiti. Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima.

Govorili su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnima, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom količinom zavisti.

Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većina su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.

Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjivim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš ni jednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića, "Čerčila" i još nekih koji su mu bili, tako reći, stalna lična garda.

Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazivalo mi je i ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.

Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je uverio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove, mlade, hrabre i zdrave ljude koji "čine čuda od herojstva". Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno uverljiv, a možda me je uverio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno da je posredi i jedno i drugo.

Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao, svojim životom, na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me je izdaja Nikole Kalabića porazila.

Kome je sve čovjek mogao da vjeruje?

Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska za "Srbiju" smanjim moju pratnju.

Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo.

Sve se odigralo munjevitom brzinom. Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvog pucnja, čuo još nekoliko. Kada sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu, Niko se nije odazivao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazivao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali.

Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ukrcali su me u automobil i do Beograda nigde se nismo zaustavljali.

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi