Tamara napustila Beograd i otišla daleko da radi kao stjuardesa, ovo je njena priča

Mnogo je onih koji su poslednjih godina napustili Srbiju u potrazi za boljim životom. Neki su to u sebi prelomili bukvalno preko noći, a neki su o tome maštali oduvek, baš kao naša sagovornica Tamara Veapi, koja je sa samo 25 godina odlučila da napusti Srbiju, porodicu i prijatelje i okuša svoju sreću negde drugde.

Dok umorna iz Japana stiže na drugi kraj sveta priznaje za „Alo!“ da odluka nije bila nimalo laka, ali kaže da je osećala da svet može da joj pruži mnogo toga.

„Želela sam da pomerim svoje granice. Međutim, koliko god sam pokušavala da odem, nešto me je uvek zadržavalo u Beogradu, sve do te 2016. godine“, priseća se Tamara na početku razgovora, dok nam objašnjava kako se uopšte obrela u Emiratima.

U Srbiji je bila odličan đak, fakultet je završila u roku, i tada je radila ono što je najviše volela.

„Bila sam zaposlena u jednoj osnovnoj školi, kao nastavnica engleskog jezika. Volela sam svoj posao, svoje đake, njihovu energiju. Uživala sam u svakom času i radu sa decom, jer oni su nešto posebno. Koliko umeju da te izbace iz takta, toliko umeju da ti ulepšaju najtmurniji dan. Nekada su mi časovi bili kao terapija, ali otvorila se nova prilika, koja se ne dobija svaki dan”, kaže nam Tamara koja je na bum odlučila da se prijavi za posao stjuardese.

„Jedan dan sam listala Fejs i iskočio mi je oglas da jedna bliskoistočna aviokompanija održava kasting u Beogradu. Bilo je to u maju 2016. godine. Odlučila sam da pokušam, pa šta bude. Znate ono - ako je suđeno, desiće se, a ako ne, pa ko zna zašto je to dobro“, kaže nam Tamara kroz osmeh i dodaje da joj je to bila mantra kojom je pripremala sebe za ono što treba da se dogodi.

Usledio je dvodnevni kasting koji je Tamara prošla bez problema, ali onda je usledilo ono najteže – finalni intervju. I dok se većina drugih devojaka pripremala za taj dan kao za najteži ispit u životu, Tamara je odlučila da pusti sudbinu da reši sve.

„Mnoge su prikupljale iskustva drugih devojaka, pitanja sa finalnih razgovora, odgovore na ista i slično. Ja nisam, jer, kad god bih pripremala neki scenario u glavi, nikada ali baš nikada ne bi ispalo kako sam mislila.“

Ipak, u početku jeste razmišljala kakva bi joj pitanja postavili i šta bi ona odgovorila, ali je odmah sebe u tome presekla.

„Previše mi je to bilo stresno, pa sam rešila da sebi uštedim vreme i misli, da se samo pojavim tamo pa neka trenutak odradi svoje. Tako je i bilo!“, kaže naša nasmejana sagovornica i otkriva kako zaista izgledaju ti intervjui.

„Sve je trajalo oko pola sata. Intervju su vodile dve regruterke. Jedna je ćaskala sa mnom, češljala po mojoj biografiji, postavljala mi pitanja iz života, ali i u vezi sa poslom, dok je druga zapisivala moje izlaganje“, priseća se Tamara možda jednog od najstresnijih trenutaka u svom životu.

Srećom, na odgovor poslodavca nije čekala dugo. Već narednog dana je znala da je dobila posao, ali da će angažovanje početi tek za šest meseci, kada je trebalo i da se preseli u Ujedinjene Arapske Emirate.

„To mi je dalo dovoljno vremena da se psihički pripremim za novi svet, drugačiju kulturu i novi život. Iskreno, nisam mnogo razmišljala. Znala sam da to želim i da je to moja prilika koja se ne propušta.“

Podrška porodice nije izostala. Sada kada gleda sa ove distance, misli da ni oni, baš kao i ona, nisu bili zaista svesni da će svoj život spakovati u tri kofera i odseliti se u Emirate – sve do trenutka dok se nije ukrcala na avion i odletela u drugi svet.

„Najteže mi je pao taj rastanak i osećaj da ne znam gde idem, ne znam da li sam spremna za taj izazov i ne znam kada ću se ponovo vratiti u zagrljaj svoje porodice i prijatelja. S druge strane, bila sam veoma uzbuđena i ponosna na sebe što sam se upustila u tu avanturu“, ponosno kaže Tamara (27).

U UAE je doputovala sa još nekoliko devojaka koje je upoznala na kastingu. One su postale njene najbolje drugarice, njena druga porodica.

Tamara priznaje da nije očekivala tako naporan ritam, ali je bila rešena da sve izdrži.

„Prva dva meseca bile smo na obuci koja je bila vrlo intenzivna. To je bio težak period jer sam se susrela sa nečim potpuno novim, a još uvek se nisam u potpunosti ni prilagodila novoj kulturi. Bila sam zbunjena i bilo je trenutaka kada nisam bila sigurna šta tražim ovde. Priznajem, posao stjuardese mi uopšte nije delovao tako zabavno i otmeno kao što sam mislila“, kaže Tamara ali nam ne otkriva kako tačno izgledaju obuke.

„Bilo je tu previše knjiga, stranih termina, testova, procedura i tipova aviona, a vrlo malo vremena i još manje sna da se sve savlada.“

Ipak, smogla je snage i preživela napornu obuku, a onda je dobila „svoja krila“ i počela da osvaja svet. Sa svakim letom je sticala sve više samopouzdanja, a njena ljubav prema poslu je, kako nam kaže, iz dana u dan rasla.

Iako tempo kojim živi mnogima deluje ubitačno, ona u svemu vidi veliku avanturu koja je održava.

„Uživam u svakom letu i posle skoro dve godine. I dalje sam uzbuđena kad god treba da izađe raspored. U našem poslu taj dan i dan kad legne plata su dva najsrećnija dana u mesecu. Naravno, zavisi koliko smo zadovoljni rasporedom“, kaže nam Tamara i dodaje da se često dogodi da iznova leti na jednu te istu destinaciju, ali i tu pronalazi zabavu.

„Posada se menja svakodnevno, pa je tako svaki lejover na istom mestu potpuno drugačije iskustvo“, ističe naša sagovornica koja je letela do daleke Australije, magičnog Japana i prelepe Malezije.

„Najlepša strana i privilegija ovog posla jeste mogućnost da putuješ i sklapaš prijateljstva svuda po svetu. Posetiš mesta koja možda nikad ne bi ni bila na tvom spisku za obilazak. Naučiš nešto iz drugih kultura, ali i može da promoviše svoju“, kaže Tamara koja tako ponekad dok putuje traži mesta koja mogu da je podsete na dom, iako su na drugom kraju sveta.

Letovi su joj uvek puni iznenađenja, ali i lepih uspomena, i to ne samo sa mesta na kojima je bila.

„Sakupljam sitnice koje dobijam od putnika poput suvenira, crteža, porukica, ali i brojeva telefona“, smeje se.

Kaže da ništa od tih suvenira ne baca, već ih stavlja u svoj spomenar – to su njene sitnice koje joj čine dan.

Ipak, kako kaže, život stjuardese ima dve strane medalje.

„Nije uvek lako buditi se u drugoj vremenskoj zoni, u drugom krevetu. Nekad nema ni spavanja jer telo ne može uvek da se adaptira zoni u kojoj se nalazimo. Ni raspored nije uvek najsjajniji. Nekada između dva leta imam dan ili dva slobodno, a nekad samo 12 sati“, otkriva pomalo setno Tamara kojoj se nekad zaređaju i noćni letovi, pa zaboravi kako dan izgleda.

Dodaje i da ne laže kad nekad kaže da ne zna da li je došla ili pošla, sletela il’ poletela.

„Na nekim destinacijama ne odemo dalje od aerodroma jer, kako se iskrca jedna grupa putnika, ukrca se druga i odmah se vraćamo nazad. Nekad je i sam rad sa ljudima težak. Neretko putnici imaju čudne zahteve i očekuju nemoguće od nas samo zato što nosimo uniformu ili jednostavno nemaju strpljenja.“

To se, kao za baksuz događa kada je let krcat, i kad vode računa o 300 putnika.

„Nekad bude samo nas četvoro, a imamo ogromnu odgovornost prema svakom od njih, ali ne i dovoljno vremena da se svakom posvetimo zbog ostalih obaveza koje imamo u avionu. Ali, uvek se trudim da gledam stvari iz pozitivnog ugla. Kad se završi let, sve loše ostavljam u tom avionu, a izlazim sa lepim uspomenama jer ih uvek ima.“

Lepe uspomene je vežu i za Beograd, ali za sada, kako kaže, ne razmišlja o povratku u Srbiju.

„Trenutno pratim oblake i dopada mi se kuda me vode. Ipak, razmišljam o svojoj budućnosti pa pokušavam da uštedim ali se trudim i da uživam u svakom trenutku. Gde će me to odvesti videćemo“, završava naša sagovornica i odlazi da se spremi za neki novi let.