Šta je Srbima stvarno urađeno 1999. godine? Slučaj 40 ljudi iz Vranja i sela Bratoselce otkriva sve užase NATO bombi!

Međutim, Narodna skupština je pre oko godinu dana formirala Komisiju za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana i životnu sredinu. Za predsednika tog tela izabran je Darko Laketić, lekar i poslanik SNS-a. On uoči obeležavanja 20. godišnjice od NATO agresije za „Alo!“ govori o značaju komisije, čiji će zaključci, nada se, jednog dana biti upisani i u školske udžbenike, i o preliminarnim rezultatima naučno-medicinske studije, koji pokazuju da naša deca češće obolevaju od malignih bolesti...

 

 Od bombardovanja je prošlo 20 godina, da li smo „malo“ zakasnili sa formiranjem takve komisije?

- Činjenica je da je komisija morala biti formirana u nekom ranijem periodu, ali tadašnja vlast to očigledno nije smatrala prioritetom i, nažalost, formirana je tek sada. Suštinska stvar je da se dođe do istine, a do istine u svakom smislu, naročito ako govorimo o uticaju određenih toksina na životnu sredinu, lakše je moglo da se dođe u nekom ranijem periodu, vremenski bližem tim dešavanjima. Ostaje ta jedna žal i ogorčenost što komisije nije bilo ranije. Međutim, ovo je vreme kada se mogu sagledati i opipati posledice uticaja zagađene životne sredine i određenih supstanci na zdravlje i zato je ovo značajan period u istoriji ove države, kada moramo doći do nekih rezultata.

 

 Koliko smo danas svesni svih posledica agresije?

- Mislim da su građani apsolutno svesni posledica i postoji jedna sveopšta bojazan u narodu od tih otrova koji su se tada oslobodili u životnu sredinu.

 Šta je bio prvi potez komisije, odakle ste počeli sa radom?

- Odmah smo počeli sa prikupljanjem dokumentacije iz celog sveta. Od italijanskog parlamenta, koji je istraživao posledice osiromašenog uranijuma i drugih otrova na zdravlje ne samo njihovih vojnika i generala koji su boravili na Kosovu nego i državnika i svih ostalih, dobili smo mnogo toga. Prvi svedok pred našom komisijom bio je upravo Đan Pjera Skanua, koji je doneo kompletnu dokumentaciju italijanske komisije, sa svedočenjima preko 300 svedoka, rezultate tužilačke istrage, kao i nekoliko izvršnih presuda.

 Potom se radilo i na terenu, sa čim ste se sve susretali? Šta su vam ljudi govorili?

- Bili smo u Vranju, sećate se četrdesetak ljudi koji su bili radnici komunalnog preduzeća i čistili teren Pljačkovice, koja je gađana projektilima sa osiromašenim uranijumom, imali smo susret sa preživelima i porodicama preminulih. Ti susreti su svi bili potresni, posle njih čovek ne može da spava. Toliko tužnih i žalosnih sudbina ima. Konkretan primer baš tih ljudi o kojima sam počeo da pričam - od njih četrdesetak koliko ih je bilo, sada je oko 15 živo. Većina je preminula od malignih bolesti, od onih koji su živi većina takođe ima maligne bolesti. Svi oni su imali kožne manifestacije, od crvenila do živih rana na koži. Dirljiv je bio susret i sa ljudima iz sela Bratoselce, gde je takođe palo dosta projektila sa osiromašenim uranijumom. U tom selu, koje ima 300 stanovnika, uspeli smo da evidentiramo tri stanovnika koji imaju tumor mozga, dvoje dece koja imaju malignu bolest krvi. Uskoro treba da odemo u Pančevo, Novi Sad, Kragujevac...

 

 Da li ćete ići i na Kosovo?

- Imamo podatke iz srpskih sredina, nažalost, nismo u mogućnosti da obiđemo lokacije koje su gađane projektilima, a ima ih 112. Tu politike ne sme da bude, da je malo sreće i razuma, slično istraživanje bi radile i privremene prištinske institucije.

 

 Dokle ste stigli sa studijama, šta pokazuju prvi rezultati?

- Krenuli smo sa izradom naučno-medicinske studije sa Institutom za javno zdravlje Batut i imamo preliminarne rezultate te opsežne studije, u kojoj smo analizirali zdravstveno stanje dece i učestalost malignih bolesti. Ispitivali smo, pre svega, decu koja su rođena nakon 1999. godine i posebno smo se bazirali na ispitivanje ektodermalnih tumora kod dece do četvrte godine, malignih tumora krvi od pete do devete godine, tumora mozga od devete do 14. godine i ostalih solidnih tumora od 15. do 17. godine života. Našli smo naznake statističke značajnosti u grupi od pete do devete godine, gde je akcenat na malignim bolestima krvi. Postoji rizik da deca, nažalost, obole od tih bolesti, ali svako odstupanje od podataka kod nas kao naučnika probudi sumnju da je neki faktor delovao na neku generaciju i učinio je podložnom za nastanak bolesti. Uzlazne krivulje su vidljive i u grupi od 15 do 17 godina, s tim što u toj grupi ima svega nekoliko generacija jer je reč o onima rođenim 2000, 2001. i 2002. godine

 Zašto je fokus bio baš na deci?

- Kod odraslih postoji mnoštvo faktora rizika, poput pušenja, gojaznosti, dijabetesa, ne znamo koji faktor rizika je delovao, a kod dece nema rizika ili su minimalni i zato su rezultati validniji. Nadam se da ću sa zvaničnim rezultatima uskoro izaći pred narodne poslanike, a potom i pred javnost.

 Koliko vam je važno da ceo svet sazna šta je Srbima stvarno urađeno 1999. godine?

- Uvek apostrofiram medicinski humani apsekt ovog problema jer smatram da je najznačajnije ne samo za naš narod nego za ceo svet, naročito za zemlje koje su učestvovale u bombardovanju, da se sazna istina. Ona je bitna i ključna i da bismo uradili prevenciju bolesti, započeli rano lečenje...

 

 Da li istina do koje ćete doći može biti bolna?

- Ne razmišljam u tom smeru, želimo samo da prikupimo valjane argumente i dokaze i da kažemo „ovo je ovako“, jer istina je samo jedna i mi od nje kao narod ne možemo pobeći, preživeli smo to što smo preživeli, sad utvrđujemo posledice svega toga.

 Po rezultatima svetskih istraživanja, Srbija je na drugom mestu po umiranju od raka i na 18. mestu po učestalosti nastanka malignih bolesti. Zvuči poražavajuće...

- Nažalost, trendovi povećanog obolevanja postoje, ali kada je reč o umiranju, kasno javljanje lekaru igra udeo u statistici. Stope obolevanja su takve da moramo izraziti zabrinutost kao narod. Moramo maksimalno da radimo na prevenciji, na skrininzima. Srbija ima dobre lekare, ali treba nam više zdravstvene kulture, prosvećenosti, edukacije. Kod nas postoje dve grupe ljudi, jedna koja se javlja kod lekara čak i kad ne treba, njih čini 10 odsto građana, a postoji i ogromna većina koja skroz izbegava da se javlja lekaru. Moramo da nađemo meru u svemu tome. Kada se tumori otkriju na vreme, oni su izlečivi, to je važno stalno naglašavati.