SRPSKI SNAJPERISTA OSVOJIO MEĐUNARODNO TAKMIČENJE "Poslednje što želim je da mi supruga bude vojnik"

Ruska novinarka sastala se sa Lapševićem u kasarni "Rastko Nemanjić" u Pančevu, a njihov intervjuu prenosimo u celosti.

Na poligonu stoje gomile kamenja i betonske konstrukcije. Nema nikog, čuju se samo cvrčci. Iznenada se jedan brežuljak pomera i mi vidimo Đorđa sa puškom u kamuflaži. Odred specijalne namene "Sokolovi", u kojem služi potporučnik, je elitna jedinica. Ovi momci se bore protiv terorista i uvek moraju biti nekoliko koraka ispred neprijatelja. Zato nije nikakvo čudo što ga nismo primetili, tako i treba da bude. Lapčević je ozbiljan, smiren, samouveren i veoma skroman. Pokazuje mi finsku pušku Sako TRG. Ovo oružje u Rusiji košta oko trista hiljada rubalja (oko 4.000 evra) i meni nije sasvim prijatno da u rukama držim tako skupu stvar. Ležimo na uzvišenju i gledamo u mete.

- Đorđe, a odakle ste rodom?

- Ne znam da li znate taj grad... Zove se Nova Varoš.

- Naravno da znam! Tamo planina sa jedne strane pokriva pola grada i zimi su na toj polovini sneg i smetovi, a sa suprotne sunčane strane svi se sunčaju u majicama – prisećam se ja tog neobičnog gradića.

Lapčević iznenađeno gleda u mene i osmehuje se. Ima divan osmeh i dođe mi žao što specijalci na službi nose maske.

- Zašto sam postao snajperista? Imao sam želju da postanem član specijalnih jedinica. Poslušao sam svoje srce i odlučio da se upišem na vojnu akademiju, a prvi razlog je ljubav prema otadžbini.

Sećam se spokojnih sinjih talasa Zlatarskog jezera, na kojima se ljuljuškaju ribarski čamci, žamora dece koja igraju fudbal u školskom dvorištu i razumem zašto se Lapčević odlučio za vojsku.

- San svakog specijalca je da dostigne što viši nivo obuke, a obuka je najteža stvar u poslu snajperiste. Moto koga se držimo je: što više znoja proliveno na obuci, to manje prolivene krvi u borbi. I naša obuka je maksimalno približena realnim uslovima.

- Teško na obuci, lako u boju – kažem ja na ruskom.

- Tak točno! (Tačno tako) – odgovara mi Đorđe takođe na ruskom.

Ispostavlja se da on malo zna ruski. Na zajedničkim vežbama sa ruskim vojnicima i na putovanju u Moskvu Đorđe je naučio nekoliko fraza.

- Moskva je prelepa! Bilo mi je drago da vidim manastire, jer je to ono što nas povezuje sa Rusima i što mi najviše cenimo! Probao sam peljmene, ali, iskreno da kažem: srpska kuhinja je najbolja na svetu!

- Za Ruskinje pričaju da su lepe, da li je to istina?

- Jeste, lepotice su – osmehuje se Đorđe i priča mi o tome kako se upoznao sa nekoliko devojaka u Moskvi.

- A da li biste voleli da vaša žena bude snajperista?

Đorđe se spušta na tlo, pripija uz pušku i nišani.

- Iskreno, lično ne poznajem nijednu devojku koja se time bavi. Jesam čitao o ruskim ženama snajperistima u Drugom svetskom ratu, o Ljudmili Pavličenko, koja je imala 309 uništenih protivnika, o Rozi Šaninoj koja je poginula sa svojih 20 godina na frontu i ubila 54 protivnika, to su bile žene-junakinje. Jeste, istorija je pokazala da žene mogu da budu uspešni snajperisti. Sada postoji puno snimaka iz Sirijskog rata, gde devojke-snajperisti deluju veoma uspešno. Kad sam gledao anonimnu devojku-snajperistu u Siriji, video sam kako ona opali metak, odmah se spusti u zaklon i nakon pola sekunde metak pogađa zid iza nje, a ona to dočekuje sa osmehom. To me je najviše fasciniralo. Ali, iskreno, vama kažem, poslednje što bih želeo je da mi supruga bude vojnik!

Đorđe hladnokrvno gađa. On je toliko iskusan snajperista da iz te finske puške može da pogodi bilo koju metu sa rastojanja od 1.500 metara. Međutim, na takmičenju "Snajperski rubež 2018" pucao je iz ruske snajperske puške Dragunov, koju ranije nije koristio. Iako nije imao naviku da puca iz Dragunova, Đorđe je nadmašio sve učesnike i pobedio.

- Moram da se zahvalim ruskim snajperistama na pomoći. Znate kako je: potrebno je određeno znanje za nešto, to je kao kad vozite auto. Kad promenite auto, vama je sve drugačije: menjač, motor, sve je slično, ali ima razlike i moraš da se prilagodiš. Tako da sam, zahvaljući svom iskustvu i ruskim savetima, uspeo da nadomestim taj nedostatak. Ta puška SVD Dragunov kalibra 7,62 x 54 je sovjetska puška, koja je svoju pouzdanost pokazala i dokazala kroz decenije i kroz mnoga ratišta. U svetu postoji mnogo kopija te puške, čak i u Srbiji, razlikuje se samo kalibar, optički nišan, sistem funkcionisanja, okidanja, ali po izgledu su slične.

Đorđe mi pokazuje kako da napunim pušku. Ja sam nervozna, on se osmehuje i strpljivo mi pokazuje još jednom. To mi polazi za rukom i pucam. Ura! Cilj je pogođen.

- Za specijalca je bitno da u stresnim, kriznim situacijama bude skoncentrisan i da vlada svojim emocijama – savetuje mi potporučnik.

Osim toga što je specijalac, Đorđe je i sportista. On učestvuje u MMA borbama i pobeđuje. Njegov omiljeni sportista je Fjodor Jemeljanenko. Đorđe kaže da veoma ceni njegovu pomoć srpskom narodu i da bi voleo da ga lično upozna. Obećavam da ću za Lapčevića nabaviti Fjodorov autogram.

Đorđe za to vreme pažljivo pakuje puške i smešta ih u "Defender". Odlazimo iz kasarne. Za uspomenu mi ostaju amblem "Sokolova" i neverovatne emocije posle razgovora sa Đorđem Lapčevićem, ponosom srpske vojske. Za mene je bila čast da ga upoznam.