Sećanje oficira koji je herojskim govorom i jurišom osvetalo obraz srpske prestonice, ali Srbija je bila nemilosrdna prema njemu

 

"Nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu!" sa ovim rečima major Dragutin Gavrilović ušao je u istoriju kada je ohrabrio branioce Beograda pred odlučujuću borbu sa austrougarskim i nemačkim snagama. Njegov vojnički put nastavljen je i tokom povlačenja preko Albanije i proboja Solunskog fronta. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru kod Nirnberga.

Na danšnji dan pre 137 godina rođen je proslavljeni srpski oficir Dragutin Gavrilović koji je u Prvom svetskom ratu osvetlao obraz Srbije i srpske prestonice Beograda, koji je branio grad pod austrougarske i nemačke vojske koji su 1915. godine kidisali preko Save i Dunava kako bi pokorili Srbiju.

Ti dani odbrane Beograda bili su herojski. Srpski vojnici su ušli u borbu da bi vojsci, vladi i narodu omogućili povlačenje preko Albanije. Tog sedmog oktobra 1915., major Dragutin Gavrilović okupio je svoja tri voda, kao i ostatke već rasutih jedinica ispred kafane "Jasenica", i zagrmevši punim glasom održao govor koji se prepričava već sto godina i koji je ušao u vojne enciklopedije i udžbenike retorike.

Junaci!

Tačno u petnaest časova neprijatelj se ima razbiti vašim snažnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja... naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!

Reči majora Gavrilovića imale su veliki uticaj na branioce, koji su podstaknuti krenuli u borbu uz gromoglasan poklič. Njihov juriš nije uspeo, najviše zbog snažne bočne artiljerijske vatre s broda.

Retko koji vojnik je preživeo taj dan, a major Dragutin Gavrilović je bio teško ranjen. Vozom je prevezen u bolnicu u rodni Čačak, gde je operisan. Međutim, otpušten je na lični zahtev posle nekoliko nedelja da bi se vratio na ratište. Dobio je čin potpukovnika i zajedno sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije.

 

Gavrilović je rođen u Čačku 25. maja 1882. godine. Završio je Vojnu akademiju 1901. godine, i osim čuvene odbrane Beograda, bio je učesnik svih bojeva srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Njegov lični opis iz službenog kartona glasio je: Stas visok, lice okruglo, kosa proseda, oči smeđe, nos pravilan, brkovi prosedi, podšišani, usta pravilna, bradu brije, osobenih znakova nema. Ali vojničkih veština nije mu nedostajalo. Gavrilović se istakao i tokom proboja Solunskog fronta. Imao je takvu moć da je njegov dolazak među vojnike podizao njihov borbeni duh. Smatrao je da "nema rata bez borbe prsa u prsa" i da "nema bitke bez upotrebe bajoneta".

Vojvoda Petar Bojović je nakon rata predložio da Gavrilović dobije viši čin. Međutim, vojvoda Stepa Stepanović je to odbio jer je smatrao da je previše mlad.

Neposredno po završetku rata Gavrilović je sa svojim pukom bio raspoređivan po Banatu i Makedoniji. U maju 1930. godine, Grad Kruševac je tadašnjeg pešadijskog potpukovnika Dragutina Gavrilovića proglasio za svog počasnog građanina i on je uživao veliki ugled u vojsci i narodu. Prema svedočenjima potomaka, to je smetalo nekim generalima koji su Gavrilovića, koji je bio proslavljeni artiljerijski pešadinac, postavili da bude predavač vojne administracije na Vojnoj akademiji, što je Gavrilović doživeo kao teško poniženje.

 

Polagao je generalski ispit u Štipu 1927. godine, ali je oboren. Kada je prekomandovan u Beograd, više nije želeo da polaže taj ispit. Čin generala, kao i funkcija ministra ponuđeni su mu nakon puča 27. marta 1941. godine, ali je on to odbio uz reči: "Ne želim ni generalski čin ni vojničku fotelju, ja sam vojnik!"

Nova burna epizoda u životu Dragutina Gavrilovića počela je sa Drugim svetskim ratom. Zarobljen je posle povlačenja vojske u Sarajevu 1941. godine i odveden u koncentracioni logor kod Nirnberga. Prema predanju, kada se rat završio, vrata logora su se otvorila i on je trebalo da prvi izađe, zbog starosti i teške bolesti. Međutim, nije hteo, već je logor napustio poslednji. Posle kraćeg bolovanja, vratio se kući i porodici u svom stanu na Slaviji. Slavni oficir je bio oženjen Darinkom, sa kojom je imao sina i četiri ćerke.

Dragutinov sin Dragoš bio je artiljerijski poručnik. Hrabro se borio 1941. protiv Nemaca kao komandir baterije kod Gornjeg Milanovca. Takođe je odveden u zarobljeništvo. Posle zarobljeništva, emigrirao je u Čikago, gde je kasnije dobio sina koji je dobio dedino ime Dragutin.

- Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju - ispričao je unuk najmlađe ćerke Dragutina Gavrilovića, Miloš Marinković.

Za novu vlast on je bio pripadnik drugog režima pa njegova porodica nije dobijala njegovu penziju deset godina. O komandantu Gavriloviću počinje da se priča tek šezdesetih godina prošlog veka, kada je njegov govor ušao u vojne i istorijske udžbenike.