Putovanje kroz koronu: Reporter Alo! na ulicama Milana, čiji su stanovnici pretrpeli užas tokom pandemije

S pečatom kineske vakcine na ramenu, sa pasošem i obaveznim negativnim PCR testom u džepu, uz rigoroznu kontrolu na beogradskom i milanskom aerodromu, nekako stigosmo u evropsku prestonicu mode. Centar italijanske pokrajine Lombardije, od početka pandemije bio je najveće žarište koronavirusa, a tragovi velike tragedije osećaju se na svakom koraku.

Grad mrtvih ponovo živi, ali uz velika ograničenja i bez one prepoznatljive euforije na ulicama na koju su mnogi navikli.

U kontaktu sa Italijanima najpre postoje dve reči - maska i distanca. Neko bi rekao da su u strahu velike oči, ali je toliki oprez sasvim logičan posle pakla koji su preživeli i nadolazećeg britanskog soja koji ponovo puni bolnice.

Za godinu dana od početka epidemije, u Italiji je od koronavirusa preminulo više od 96.000 ljudi, a ukupan broj zaraženih je oko tri miliona.

Na ulicama retko možete da vidite grupu ljudi koja se kreće, ili jednostavno - stoji, ćaska. O osmehu da ne govorimo. Svi žure da što pre obave posao i vrate se kući. Redovi su ispred banaka i pošti u koje može da uđe do pet osoba. Restrikcije su na sve strane.

Ovde se čak i na ulasku u samoposluge meri temperatura. Svako ko ne nosi masku dobija bar prekoran pogled, ako ne i upozorenje.

Šoping u Milanu je i dalje rizičan, ali je i nikad pristupačniji. Radnje poznatih brendova oblepljene su reklamama na kojima se nudi popust i do 70 odsto! Ipak, više ni kupovina omiljenih krpica nema draž kada je atmosfera napeta.

Stanovnici Milana su dugo bili zaključani pa sad grabe svaku priliku dapo suncu, na 20 stepeni, popiju svoj omiljeni espreso. To zadovoljstvo koštasvega evro, što je za italijanske prilike i te kako prihvatljivo. Pa čak i za naš standard. Samo, moramo priznati - milanski espreso nema onaj italijanski šmek.

Od „domaćih“ usluga, poslastičarnice su dalje hit, sa sladoledom koji je sigurno svetski vrh.

Bašte su pune pose#laca, ali se mere zaštite strogo poštuju. Najhrabriji ugostitelji ipak nisu Italijani već stranci: Turci, Japanci, Korejci, Kinezi, Indusi… Svako se snalazi kako najbolje ume i nudi sve što može, kao što je kompilacija kebab-pica, koja je, u osnovi, nespojiva.

Nekada poznata turistička destinacija u ovom periodu je daleko od zenita. To potvrđuju nervozni taksisti (start je 3,2 evra) koji nemaju posla pa stoje naslonjeni na automobile i kibicuju retke prolaznice.

Milano - nekad i sad. Dve različite priče. Kao dva sveta.