Procenite sami: Priča o 30 dobrovoljaca koji su stali na stranu Srbije kad je bilo NAJTEŽE (VIDEO)

Epidemija pegavog tifusa između decembra 1914. godine i maja 1915, o kojoj smo juče pisali, odnela je živote 150.000 podanika Kraljevine Srbije, od čega je trećina otpala na pripadnike naše vojske, što je bilo deset odsto ukupnog broja mobilisanih na početku pohoda Austrougarske monarhije protiv našeg malenog kraljevstva koje se tek iskobeljavalo iz Balkanskih ratova.

Međutim, pored toga što je bila visoko smrtna, pored toga što je bila "najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu", ona je takođe bila i "najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji".

To nisu bile reči nekog ondašnjeg srpskog lekara, već reči jednog stranca.

Kako je zaustavljena epidemija pegavog tifusa u Srbiji? Ko je spasio Srbiju od ove pošasti, od uništenja, praktično?

Odmah po izbijanju Velikog rata, u našu zemlju su se sjatili lekari iz svih savezničkih i neutralnih zemalja, od Rusije i Ujedinjenog Kraljevstva preko Francuske i Amerike do Holandije i Belgije. Svi su hrlili sa samo jednom stvari na umu: da pomognu Srbima u galantnom otporu protiv zločeste imperije.

Da, svi znamo za Arčibalda Rajsa, ali zašto smo ostale zaboravili? Zašto smo zaboravili velikog, "letećeg" Arijusa van Tinhovena i njegove holandske saradnike, zašto smo zaboravili na danski tim predvođen Vilijamom Teodorom Melgardom, zašto na poljsku ekipu doktora na čelu sa Hanom i Ludvikom Hiršveldom, na francuskog infektologa Koleta, na bezbroj bolničarki koje su nam dolazile u spas iz Škotske, Rusije, Francuske, Amerike?

Zašto smo zaboravili američkog doktora Semjuela Kuka koji je rečima "srpskim vojnicima je potrebnija" odbio da primi vakcinu, zbog čega je umro lečeći bolesne Srbe, i zbog čega i dan-danas počiva na brdu Vidrak iznad Valjeva?

Nema opravdanja, ali naša kratka pamet i zahvalnost ipak mogu biti obnovljene a istorijska nepravda ispravljena. Ovo je naš mali doprinos tome. Premda je doprinos svih ovih koje smo naveli i reke onih koje nismo, ogroman, postoji jedan lekarski tim koji je istinski spasao Srbiju.

To je britanski tim od nekih tridesetak lekara na čelu sa pukovnikom doktorom Vilijamom Hanterom. Oni su bili pripadnici zvanične vojne misije, dakle, britanska vlada ih je poslala da pomognu srpskoj u obuzdavanju epidemije koja je pretila da nas satre.

Stigli su u Niš, ratnu prestonicu, 4. marta i momentalno rekli Pašiću da njihov cilj nije da leče nego da spreče. Drugim rečima, baviće se preventivnim radom, i to sistematski i sveobuhvatno. Našoj je vladi rečeno: ima da se mobiliše ceo narod, od kralja do poslednjeg domaćina, ima da se prekine svaki saobraćaj u zemlji, ima da se zabrane odsustva, i ima, bre, da shvatite važnost čistoće.

Rečeno - učinjeno. Vlada srpskog kraljevstva je momentalno počela da radi ono što je nauka zahtevala. Čitava zemlja je bila oblepljena plakatima sa osnovnim podacima o bolesti i načinima borbe protiv zaraze: kupanje, čistoća, bez kontakta sa zaraženima.

Desetak godina pre Prvog svetskog rata, francuski naučnik Šarl Nikole pronašao je krivca za pegavi tifus, bila je to bela vaš, i za to je 1928. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu. U Srbiji je ovo znanje primenjeno od strane Hanterovog tima. To je bila i osnovna stvar koja se rekla građanstvu: morate da istrebite belu vaš iz odela, posteljine, jorgana, čitave kuće.

Kako? Vrlo lako! Hanter je shvatio da se protiv bele vaši Srbija ne može boriti skupim metodama, da mora da se napravi nešto što će biti jednostavno za sklopiti i što će biti jeftino. Rečju, nešto što svako selo može samo da napravi.

Tako je osmislio i naložio sanitetskom majoru Eliotu Frenku Stramersu da izradi prvo "srpsko bure" koje je radilo na principu Kohovog lonca: voda se u kazanu na dnu, iznad ognjišta, zagrevala na 100 stepeni, a zatim se vrela para kroz probušene rupe u kazanu ispuštala u gornji deo sprave u kojoj su se nalazili veš i odeća; bure bi kamenom bilo dobro zatvoreno odozgo, i trebalo je nekih 40 minuta da se sve bele vaši i njihova jajašca unište. Skuplje varijacije ovog izuma su korišćene i tokom Burskih ratova, ali je masovna primena bila tek u Valjevu.

Pašić je bio oduševljen pa je odmah naredio da se izradi sto komada i da se pošalju u svaku varoš u Srbiji. Na kraju smo imali po jedno bure na svakih 250 vojnika. Pazite, to je mart, najgori tifusni mesec, koji je samo u vojsci odneo 17.198 života, o civilima da ne pričamo. Već narednog meseca aprila, broj mrtvih u vojsci je više nego prepolovljen, a zatim je prepolovljen i u maju.

Epidemija je pobeđena. Bez pukovnika Hantera i njegovih britanskih lekara, pitanje je da li bi mnogi od nas sada uopšte pisali i čitali ove redove, jer ko zna čijeg je pretka ovim preventivnim radom spasio taj engleski doktor. Onaj citat sa početka dolazi upravo od gospodina Hantera koji je za svoje aktivnosti dobio Orden Svetog Save.

28-godišnji Arijus van Tinhoven (rođen 1886. godine) već je dva puta pre Prvog svetskog rata boravio u Srbiji, tokom Balkanskih ratova, kada je osnovao mnoštvo privremenih ambulanti u kojima je radilo desetak holandskih dobrovoljaca. Na njegovu inicijativu, Holanđani su veliki novac prikupili za pomoć Srbiji, a kralj Petar I ga je zbog svega odlikovao Ordenom Svetog Save četvrtog reda i Ordenom Crvenog krsta Srbije, dok ga je Valjevo proglasilo počasnim građaninom. Holandski stručnjaci i štampa su čak govorili da je zbog aktivnosti u našoj zemllji "proslavio holandsko ime".

Čudi li onda to što je, odmah po izbijanju Velikog rata, krenuo put Srbije? Naravno, to nije bilo lako pošto je Srbija bila u ratu sa Centralnim silama pa je morao okolo, preko Varšave i Odese. U Varšavi se spojio sa holandskom medicinskom sestrom Jakobom Martom de Hrote koja mu je bila i u ranijim ratovima pratilja (i koju će kasnije oženiti), ali nisu mogli da pronađu mesto u vozu. Očajnički su se trudili, išli svuda, ali ništa. Sve je bilo bukirano.

Spasio ih je jedan penzionisani ruski general koji je policiji rekao da pod hitno raščisti dva mesta u prvom razredu. Stigli su do Odese, ali su shvatili da im je neko usput ukrao medicinsku opremu koju su poneli sa sobom, pa su u Niš preko Bukurešta i Sofije stigli praznih ruku; no, brzo su se snašli i nova oprema je stigla.

Bili smo malo opširniji što se ovog putovanja tiče samo da biste shvatili koliko su se potrudili samo da bi došli u Srbiju da nam besplatno i o svom trošku pomognu: Arijus je, Srba radi, leteo na sve strane.

Tokom jeseni, zime i proleća prve godine rata, Arijus van Tinhoven je neprestano stavljao svoj život na kocku, vršio operacija ranjenika, lečio obolele od tifusa, i radio na raskrinkavanja austrougarskih ratnih zločina nad srpskim civilnim stanovništvom, dakle, isto ono što je proslavilo Arčibalda Rajsa.

Februara meseca i sam je oboleo od pegavog tifusa (za čiju je epidemiju okrivio Austrijance; bio je, dakle, među onima koji su tvrdili da je to s njihove strane planski podmetnuto, o čemu smo juče pisali) pa je sa svojim timom morao da se vrati kući. Nemačka je širila laži o tome da se vratio zbog "neprijatnosti sa srpske strane", no, on je to više puta demantovao, uostalom, nakon oporavka je boravio sa srpskom vojskom u Draču 1916. godine čekajući savezničko izbavljenje; pisao je da se tamošnje prilike nisu mogle rečima opisati.

Pored brojnih tekstova u holandskim novinama, napisao je i knjigu "Strahote rata u Srbiji: dnevnik ratnog hirurga Dr. A. Van Tinhovena" (na holandskom: De gruwelen van den oorlog in Servië: het dagboek van de oorlogs-chirurg Dr. A. van Tienhoven).

"Centar za naučnu i kulturnu saradnju Srbije i zemalja nizozemskog govornog područja - Arijus" osnovano je u Beogradu 2006. godine i ponelo je ime po ovom velikanu, kao mali znak zahvalnosti našem "letećem" valjevskom Holanđaninu.