Poznati psihijatar dr Filipović ispraćen zvucima trube

Porodica, prijatelji, kolege i studenti ispratili su profesora na večni počinak. Veliki broj prisutnih pridržavao se mera zaštite i svi su nosili zaštitne maske na licu. Pre opela su stajali dostojanstveno, skamenjeni od bola i tuge, dok su se ispred kapele čuli samo bolni uzdasi. U ime svih kolega od njega se oprostio profesor dr Vuk Đulejić i dirnuo sve prisutne, dok se na kraju oglasio trubač i odsirao povečernje u znak ispraćaja u večnost. Veličanstveni govor prenosimo u celosti:
Dragi prijatelju, sa zebnjom smo primili vest da si pre nove godine inficiran koronom. Tešilo nas je što si u početku bio na kućnom lečenju, uvereni da ćeš uspeti da se izboriš. Kada ti se stanje pogoršalo i kada si primljen u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“, verovali smo da je to samo prolazna kriza koju ćeš uspeti da prebrodiš. I pored terapije i svih napora naših kolega, stanje se komplikovalo i morali su da te priključe na dijalizu, a potom na respirator. Sve nas je porazilo kad su doktori potvrdili da se među pacijentima koji su izgubili bitku sa koronom nalaziš i ti, naš dobri Bane, upravnik Instituta za anatomiju „Niko Miljanić“, poznati srpski i svetki psihijatar.

Ponosni smo što nam je jedan od najboljih stručnjaka bio kolega! Od početka školovanja si nizao samo uspehe. Osnovnu i srednju školu si završio u Beogradu sa diplomama „Vuk Karadžić”, dok si na kraju gimnazije dobio nagradu „Mihajlo Petrović Alas”. Diplomirao si na Medicinskom fakultetu u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,14 i zvanje doktora medicinskih nauka stekao si sa svega 29 godina. Specijalistički ispit si položio sa odličnom ocenom i postao specijalista psihijatrije. Među kolegama si ostao upamćen po višegodišnjem istraživanju šizofrenije i postraumatskog stresnog sindroma, jer si pokušavao da dokažeš njihove organske osnove. Doprineo si da naš Institut za anatomiju „Niko Miljanić“ uoči obeležavanja 100 godina postojanja dobije Sretenjski orden prvog reda, najviše priznanje države koje se dodeljuje za naročite zasluge u obrazovanju. Bio si član Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog udruženja neuropsihijatara, usavršavao se na Anatomskom institutu u Ženevi i bio član Udruženja anatoma Nemačke.

Vodiš poreklo od znamenitih ličnosti. Njihova imena upisana su u istoriju jer su doprineli razvoju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Кao dete i unuk lekara, celog života si slušao koliko je uloga lekara važna, jer pomoć kod lekara traže i trgovac, i seljak, i političar. Često si pominjao da ti je pokojna majka Danica ponavljala da svakog moraš poštovati, govoreći: ”Zapamti, lekar ima dve diplome - jednu, koju mu daje fakultet i drugu, mnogo važniju, onu koju mu daje narod!”. Tvoja baka je bila na slici prve generacije diplomaca Medicinskog fakulteta u Beogradu, a kao najbolji student je pozvana na ručak kod kralja! Slično svom ocu, a tvom dedi, osnivaču Zavoda za transfuziju krvi, dr Dimitriju Кaliću, prvom epidemiologu i bakteriologu na Balkanu, tvoja majka, direktor Medicine rada, znala je jedino da radi i otišla je prerano, baš kao i ti. Ni unuke nije stigla da vidi. Niti svog jedinca oženjenog.

Ostaje žal što nas je korona sprečila da zajedno proslavimo 100 godina postojanja našeg fakulteta. Kada smo bili mlađi više smo se šalili... Od početka pandemije svi smo bili zaokupljeni svojim brigama, kao i ti... Brinuo si za svoje blizance, sina Veljka i ćerku Tijanu od samo 12 godina, kao i suprugu Branku, lekara koja spasava živote u kovid bolnici. Neće im biti lako bez tebe, ali mi nećemo dozvoliti da budu usamljeni! Zahvalni smo ti što si ostavio naslednike, koji mogu da se ugledaju na tvoju briljantnu karijeru i po ugledu na oca, baku i pradedu postanu ugledni srpski lekari!