Kreće voda na usta! Kad se podloži furuna, sve se puši na severu Banata (FOTO)

Ko leđa nije ogrejao o paorsku peć, ne zna šta je prava toplina doma, tako bar kažu na severu Banata, gde se u ponekoj kući još mogu naći takve peći, davno zaboravljene u narodu. Ne samo što su štedljive i odlično greju već pečenje iz njih ima poseban ukus, koji ništa ne može da zameni.

U domu Radovana Sivčeva iz Kikinde (67) sve se puši od toplote i pečenja. Dok veštim i uigranim pokretima vadi tek ispečeno prase iz usijane paorske peći, kaže nam iskusno: „Meso se samo topi u ustima, milina ga je jesti.“

Da ovaj domaćin ima pune ruke posla pred praznike, u to smo morali i sami da se uverimo. Od 27. oktobra i Svete Petke do 6. maja i Đurđevdana, Radovanu samo pristižu porudžbine za pečenje. Donose ovom kikindskom povrtaru i prasetinu, i jagnjetinu, i ćuretinu. Važno je jedino da je ispečeno u paorskoj peći, jer se zna da je takvo meso najukusnije.

- Udarno je za Svetog Nikolu i Svetog Jovana, jer tada ima najviše svečara, kao i za Novu godinu. Dešava se da pečem po ceo dan. Donosi ko šta voli da jede, i ukus piletine je vrhunski, a tek roštilja, ma nema premca paorska peć - tvrdi za „Alo!“ ovaj domaćin, koji za jednu slavu ima više od deset porudžbina. Bilo bi, kaže, i više, ali je vremenski nemoguće da se svako ispoštuje. Zbog toga pravi spiskove, da svakoj prijavljenoj mušteriji po redu preda njeno pečenje, a da obećano i ispuni. Tada se iz dimnjaka njegove kuće samo vije dim od loženja peći, bukvalno od jutra do mraka.

- Za pečenje se ubacuje isključivo čokanj. Jedno prase prosečne veličine peče se tri sata, dok je za nešto veće potrebno i tri i po sata. Potrošim u proseku 40 kilograma čokanja. Prvi put se založi malo više, a posle se upola manje zagreva - precizira naš sagovornik. 

Dok je paorska peć vrela kao oganj, a miris pečenja nam golica nozdrve i tera vodu na usta, pitamo ga zašto su korica i na ovaj način ispečeno meso toliko ukusni i slasni.

- Lepo je kad se peče ispod sača ili na ražnju, ali kad se meso stavi u pleh, a zatim na gvozdenoj rešetki ubaci u vatru paorske peći, gde se peče u svom saftu koji se sa pečenja cedi, mislim da sam vam sve rekao -otkriva nam domaćin tajnu dobrog ukusa. Međutim, nije sve tako jednostavno kao što izgleda.

- Meso mora stalno da se nadgleda, a peć dogreva u pravo vreme, što je najveća tajna dobrog ukusa - dodaje Radovan.
Godinama ovaj Kikinđanin iz svoje furune vadi najslasnije pečenje u tom delu Vojvodine i kaže da se niko nikada nije žalio. To je ovom čuvaru tradicije najveća satisfakcija, jer biti dobar u tom poslu za ovog Banaćanina znači mnogo.

I štedi i peče

Ostalih dana, Radovan Sivčev više decenija staru paorsku peć najviše koristi da zagreje 70 kvadrata kuće, a tada je, kaže, ušteda u zimskim danima nemerljiva.

- Ubacujem granje i tulaj. Sve što gori može da se koristi za grejanje. Jednom kad ujutru založim, peć je vrela, a sledećeg jutra mlaka. Miran sam ceo dan, a toplota je često neizdrživa, do preznojavanja. Izuzetno je ekonomična, pa iako se svašta loži, u ovoj peći se peku i najukusnije pite, gibanice, „krompir u čakširama“, šta god se poželi - ističe naš sagovornik.
Zidane zemljane ili takozvane paorske peći lože se iz druge prostorije ili najčešće spolja, kao što je to slučaj kod ovog domaćina. Obično se grade od biber crepa i dobro umešane gline i pleve kojom se najpre peć lepi iznutra, a potom i spolja posle postavljanja džakova od jute.