Momčilo je imao samo 8 godina kada su mu ubili celu porodicu! Odlučio je da se OSVETI, a ovaj čovek mu je pomogao!

 

Većina Lozničana ni sto godina od Velikog rata ne zna ni ko je Momčilo, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak, rođen u Trbušnici kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost, loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka.

U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji.

U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva. U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo pobegao je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića.

Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao:

- Čiko, sve su mi ubili…

Major Tucović ga je pitao:

- Znaš li da bacaš bombe?

Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao:

- Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?

Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre.

Došlo je povlačenje preko Albanije. Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu:

- Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš.

Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu:

- Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage... Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje.

Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao... Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu... Momčilo stade i dade mu ruku...

- Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene...

Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke:

- Čika Mišo, ja neću dalje... Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom.

Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se... Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama... Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika.

Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd.